Луис Керол

С Википедије, слободне енциклопедије
Луис Керол
Луис Керол, 1856 - фотографија Оскара Г. Риџленера
Лични подаци
Пуно имеЧарлс Латвиџ Доџсон
Датум рођења(1832-01-27)27. јануар 1832.
Место рођењаДерзбери, Уједињено Краљевство
Датум смрти14. јануар 1898.(1898-01-14) (65 год.)
Место смртиГилфорд, Уједињено Краљевство
ОбразовањеChrist Church, Rugby School
Књижевни рад
Период1865-1895
Најважнија делаАлиса у земљи чуда
Алиса с оне стране огледала
Потпис

Луис Керол (енгл. Lewis Carroll), право име Чарлс Латвиџ Доџсон (енгл. Charles Lutwidge Dodgson; Дерзбери, 27. јануар 1832 — Гилфорд, 14. јануар 1898) био је један од најчитанијих енглеских писаца, а такође и математичар, логичар, англикански свештеник и аматерски фотограф. Његова најпознатија и најпопуларнија дела су романи „Алиса у земљи чуда“ и њен наставак „Алиса с оне стране огледала“.

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

Још од малих ногу, Доџсон је писао поезију и кратке приче и углавном их објављивао у породичном магазину Mischmasch, а касније их слао и разним часописима и тако уживао у умереној слави. Између 1854. и 1856, његов рад се појавио у националним публикацијама, The Comic Times and The Train, као и у мањим магазинима попут Whitby Gazette и Oxford Critic. Већина његових дела била је духовита, понекад сатирична, али његови стандарди и амбиције били су захтевни. “Ја ипак не мислим да сам написао нешто достојно праве публикације (у коју не укључујем Whitby Gazette и Oxonian Advertiser), али не очајавам да ће тога бити једног дана”, написао је јула 1855.[1] Понекад, после 1850, писао је представе за марионете за своју браћу и сестре. Једна од њих је преживела: La Guida di Bragia.[2]

Једна од Керолових илустрација

Године 1856. је објавио дело под називом који му је донео славу. Романтична поема под називом Самоћа појавила се у часопису The Train, а аутор се потписао као Луис Керол. Овај псеудоним био је игра његовог имена: Луис је био англицизам за име Лудовико, што је латински назив за име Латвиџ, а Керол је ирско презиме слично латинском облику Каролус, од кога долази име Чарлс.[3] Прелазак је ишао на следећи начин: “Чарлс Латвиџ” преведено на латински као “Каролус Лудовико”. Онда је ово преведено на енглески као “Керол Луис” и онда обрнуто на “Луис Керол”.[4] Псеудоним је изабрао уредник Едмунд Јејтс од четири које је Доџсон предложио. Остала три била су: Едгар Катвелис, Едгар У. Ц. Вестхил и Луј Керол.[5]

Његове књиге откривају свет слободне фантазије, хумора и игре речима. У својим књигама Алиса у земљи чуда и Алиса с оне стране огледала достигао је врхунац свога рада. Указујући на богатство нашег унутрашњег света он, у ствари, указује без чега одрастање није могуће. Машта и свет фантазије код Луиса Керола представљају кључ нашег унутрашњег развоја, без кога нема ни корачања кроз живот. Без тога ми остајемо заувек осиромашени: озбиљни када то није нужно, детињасти када треба исказати зрелост. Зато „Алиса у земљи чуда“ осликава вечну потребу нашег духовног сазревања.

Фотографија[уреди | уреди извор]

Фотографија Алис Лидел (1858)

Године 1856. Доџсон је почео да се бави фотографијом, прво под утицајем свог ујака, Скефингтона Латвиџа, а касније и под утицајем оксфодског пријатеља Реџиналда Саутија.[6] Убрзо је почео да се истиче у овој уметности и постао познат фотограф, а чинило се да је у раној младости имао идеју да је то посао од кога се може зарадити за живот.[7]

Студија Роџера Тејлора и Едварда Вејклинга исцрпно набраја све преживеле отиске, а Тејлор је израчунао да тек нешто више од половине његових фотографија приказује младе девојке, што може бити веома искривљена фигура с обзиром на то да 60% његовог рада није сачувано.[8] Доџсон је такође направио и многе студије мушкараца, жена, дечака и пејзажа; његови субјекти били су и скелети, лутке, пси, статуе и слике, дрвеће.[9] Његове слике деце сликане су у присуству родитеља родитеља, а многе од њих снимљене су у Лидел башти, због тога што је природно светло неопходно за добру слику.[10]

Он је такође сматрао да је фотографија и добар начин да се уђе у више друштвене кругове.[11] Током најпродуктивнијег дела његове каријере, портретисао је истакнуте личности попут Џона Еверета Милеа, Елен Тери, Дантеа Габријела Росетија, Јулије Маргарет Камерон, Мајкла Фарадеја, Лорда Солсберија и Алфреда Тенисона.[7]

До времена када је Доџсон нагло престао да се бави фотографијом (1880, након више од 24 године), основао је свој студио на крову Том Квода, створио око 3 000 фотографија, а био аматер. Као разлог одустајања од фотографије навео је то да му рад у студију одузима превише времена.[12] Он је за израду слика користио влажни колодиони процес; комерцијални фотографи, који су почели да користе процес суве плоче 1970-их, стварали су слике много брже.[13] Популаран укус за фотографије које је он сликао променио се појавом модернизма.

Године 2015. године BBC програм, представљен од стране новинарке Марте Керни, каже да стручњаци верују да је слика голе тинејџерке која представља најстарију Лидел девојку Лорину, фотографисана од стране Доџсона.[14] Николас Барнет, експерт за очување фотографија, каже да је слика фотографисана сличном камером оној коју је Доџсон користио и да су процеси израде фотографије исти као и код Керола. Форензички аналитичар слика, Дејвид Енли, упоредио је познате слике Лорине у различитим годинама са сумњивом фотографијом. Рекао је: „По мом мишљењу, рекао бих да је то она.”[15][16]

Радови[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Leach, Ch. 2.
  2. ^ Heath, Peter L. (2007). „Introduction”. La Guida Di Bragia, a Ballad Opera for the Marionette Theatre. Lewis Carroll Society of North America. стр. vii—xvi. ISBN 978-0-930326-15-9. 
  3. ^ Cohen 1996, стр. 30–35
  4. ^ Roger Lancelyn Green On-line Encyclopedia Britannica
  5. ^ Thomas, стр. 129.
  6. ^ Clark 1979, стр. 93.
  7. ^ а б Cohen, стр. 100–4
  8. ^ Taylor, Roger; Wakeling, Edward (2002). Lewis Carroll, Photographer. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-07443-6. 
  9. ^ Cohen, Morton (1999). "Reflections in a Looking Glass." New York: Aperture.
  10. ^ Winchester, Simon (2011). The Alice Behind Wonderland. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-539619-5. OCLC 641525313. 
  11. ^ Thomas 1996, стр. 116.
  12. ^ Thomas 1996, стр. 265.
  13. ^ Wakeling 1998, стр. 55–67.
  14. ^ „Scala Archives[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 15. 09. 2015.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  15. ^ Kearney, M. (presenter), The Secret World of Lewis Carroll, BBC, February 2015.the secret world bbc
  16. ^ „BBC investigates whether Lewis Carroll was 'repressed paedophile' after nude photo discovery”. Telegraph.co.uk. 26. 1. 2015. 
  17. ^ The Carrollian. Lewis Carroll Society. Issue 7–8. p. 7. 2001: "In 1862 when Lewis Carroll sent to Yates the manuscript of the words of a 'melancholy song', entitled 'Miss Jones', he hoped that it would be published and performed by a comedian on a London music-hall stage."
  18. ^ The Hunting of the Snark and Other Poems and Verses, New York: Harper & Brothers, 1903

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Луис Керол на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Луис_Керол&oldid=27550066”