Манастир Суводол

С Википедије, слободне енциклопедије
Манастир Суводол
Манастирска црква
Опште информације
МестоСелачка
ОпштинаЗајечар
Држава Србија
Време настанка11. век
Тип културног добраСпоменик културе од великог значаја
ВласникГрад Ниш
Надлежна установа за заштитуЗавод за заштиту споменика културе
Фотографија манастира

Манастир Суводол се налази у атару села Селачке, 26 km од Зајечара. Смештен је у долини Селачке реке на једној заравни усеченој у северној страни планине Манастирска Глава испод висова Јаношица (992m), Ветрен (500m) и Треска (1025m). Посвећен је Рођењу Пресвете Богородице (21. септембар), као непокретно културно добро има статус споменика културе. У близини манастира се налазе три пећине. Место зову Света Богородица или само Богородица.[1]

Ктитор[уреди | уреди извор]

О времену настанка и њеном ктитору постоји више сведочанстава. Sopiens don Šop наводи да је манастирска црква грађена у време освајања Византије, града Видина и целе видинске области између 1004. и 1008. године. Једини остатак из тог периода је надгробни споменик из 1255. године.

Постанак манастира се по традицији везује и за кнеза Лазара Хребељановића (14. век). Народ из тог краја говори да је то Немањићка задужбина.[2] Писаних остатака о изградњи цркве нема, јер је стара манастирска архива спаљена за време српско-турског рата 1876 — 1878. године, а новија је уништена за време српско-бугарског рата.

Стара црква манастира је порушена 1865. године, а на месту старе подинута је и освећена нова црква. Градња нове цркве почела је у августу 1866. године, за време владе Михаила Обреновића и Владике Герасима Стојковића, а освећена је и антиминсом троносана од стране Епископа Евгенија Симоновића 25. октобра 1869. године. Том приликом Епископ Евгеније је рекао: „Упамтите, ово су Свете мошти Пантелејмона, што се данас на овај Свети престо запечаћују!“

У оквиру манастирског комплекса налазе се и конаци подигнути у разним временским периодима. Први и најстарији конак је подигнут 1880. године од остатка цигала при изградњи цркве. На његовом месту је зидан нови већи манастирски конак у периоду 1986. — 1999. године залагањем старешине манастира игумана Јустина и мати Анастасије. Други конак је сазидан 1920. у време игумана Никанора Пујића родом из Малог Извора и служи за пријем народа приликом веће посете манастиру у време великих празника. Трећи конак је такође зидан за време игумана Никанра Пујића у периоду између 1926. и 1930. године. На истом месту сазидан је нови конак у периоду 1978. — 1979. године залагањем игумана Јустина и сестринства манастира. По жељи тадашњег Епископа тимочког господина Милутина у конаку се зида капела посвећена светом краљу Милутину која би трребала да послужи сестринству у току зимских периода. Конак и капелу је освештао 29. јула 1979. године патријарх српски Герман.

Архитектура[уреди | уреди извор]

Фотографија манастира

Према оскудним подацима знамо да је стара црква била грађена у византијском стилу у облику крста и са стране имала по једну малу црквицу — паперту. Данашња црква је правоугаоне основе.

У склопу манастирске порте налазе се и три конака који су изграђени у различитим временским периодима и обнављани. У дворишту манастира налази се јако врело које је обзидано чесмом са пет лула 1866. године. Вода је хладна и пријатног укуса у свако доба године. У средини комплекса налази се и базен-рибњак који користи хладну воду поменутог извора.[3]

Живопис[уреди | уреди извор]

Из 17. века постоје скромни подаци о обнављању и живопису манастира 1645. године трудом јеромонаха Пимена. Овај живопис је описао природњак Јосиф Панчић који је са лицејима Јестаственичког одељења високе школе посетио манатир 1863. године.

Иконе и фреске су јако страдале у турско-српском рату 1876. године када су Турци у храм унели сламу, полили је гасом и запаили. Црква је изгорела тако, да су само зидови остали.

Милосав Марковић из Књажевца, родом из Малог Извора у току 1892. године обнавља иконостас и живопис манастира. О томе сведочи запис у једном од Минеја Манастира Суводол.

Ризница[уреди | уреди извор]

С краја 14. века потиче „Маринков Еванђелистар“, на пергаменту, и „Октоих“ из 1692. године. Оба писана документа је Маринко Станојевић узео из манастира Суводола и поклонио их Српској Краљевској Академији. Знамо то на основу писама која се у документима Александра Белића чувају у Архиви САНУ.

Средином 19. века у време Игумана Кирила манастир је имао 34 богослужбене књиге и 10 великих икона.

Историја[уреди | уреди извор]

У свом дугом постојању, манастир је доживео многа страдања и рушења. Прва страдања дошла су са навалом Уза, Печењега, Кумана и других крајем 11. века.

Пре рушења старе цркве, манастир Суводол је посетио Феликс Каниц, који каже: „Ретко сам видео живописнију клисуру. Кречне стене које се на обема обалама селачке реке све воше приближавају, рефлектовале су своје светло стање са сочном вегетацијом у крисатлно бистром потоку. Све јаче и јаче тајанствено хујање једног, преко 20 метара висиког водопада, који пада више каскада пратило нас је све до манастира Суводол који се види са његова платоа“.

„Овај се манастир сврстава у старе задужбине у Србији, ипак нема старих записа и повеља који би дали поуздана обавештења“.

„Године 1810. беше ту поприште једне битке између Срба, предвођених војводом Нином Васиљевићем (Боцићем), и Турака.[4] После пљачкања манастира Турци раскалише своју храброст на фрескама цркве, ноктима ископавши очи свецима. План, наново освећене цркве после тога, подсећа на Жичу, јер се и овде на уски нартекс наслањају две капеле, а главни простор без купола завршава се са своје три апсиде у форми детелиног листа и оскудно је осветљен кроз мали број прозора. Вредно је напоменути да сам овде нашао, код старих цркава, ретки намештај од перистила прочелној фасади. Три од два истурена зида и два лука на слободним стубовима, скривају хармонична звона учвршћена на своду. Према натписима, једно је звоно ливено у Пешти, друго 1858. године у Вршцу“.

Поред писаног документа, Феликс Каниц је оставио и цртеж из 1860. године на коме се налази манастир са водопадом.

Сведочанство бројних борби са Турцима представља и велики број костију које су пронађене свуда по манастирској порти и дворишту при изградњи нове цркве. Људске кости бивају избачене на површину земље чак и из пештери која се налази изнад манастира за време великих водостаја. Претпоставља се да су то кости које сведоче о страдањима током 11. и 12. века, и великом покољу у 17. и 18. веку.

Манастирско братство чинили су 1845. године: настојатељ Василије Константиновић, јеромонах Кирил Х. Стојановић и монах Константин Х. Аврамовић.[5]

Године 1870. манастир се налазио у округу Књажевачком, срезу Тимочко заглавском и епархији Неготинској. У њему борави тада четири монаха.[6]

Крајем 19. века село Селачка је у црквеном погледу припадало манастирској парохији. Манастирско имање су 1895. године чинили: 1072 хектара земље, од којих чак 1014 хектара под шумом. Остало су били 43 хектара оранице и много мање ливаде, виногради и воћњаци. Вредност свих непокретности је прелазио 72.000 динара.[7] Манастир је 1898. године имао статус "другог реда". Манастирско братство чинили су тада, његов настојатељ, архимандрит Јосиф, а јеромонах Василијан.[8]

У периоду од 1915. до 1918. године Бугари су држали Тимочку Крајину под окупацијом. У Манастир Суводол су поставили свог свештеника. Бугари су током 1917. године убили 82 свештеника и монаха, од којих су двојица била из Манастира Суводол. Један се звао Ђорђе, од народа назван Ђорђица, родом из Куманова, а другом име није познато.

Године 1928. манастирски старешина био је синђел Никанор.[9] То је један од најнапреднијих манастира у Србији, веома је богат шумом, води узорно домаћинство.

Обнове[уреди | уреди извор]

Народно предање каже да је манастир обновљен у потпуности за време Светог краља Милутина и касније за време кнеза Лазара Хребељановића у 14. веку. О томе нема или није сачуван ниједан писани документ. По подацима из 17. века манастир је обнављен и живописан 1645. године.[10]

Последњи пут манастир је обновљен 1990. године под старешинством игуманије мајке Анастасије Голић, и јеромонаха Јустина.

Општежиће[уреди | уреди извор]

Манастир је све до 1946. године био мушки манастир. Страда за време Другог светског рата, а и након њега доласком нове власти. Аграрном реформом манастиру се одузима земља, остаје без мушког монаштва и 1946. године се претвара у женски манастир. Долази сестринство из сремских манастира и тадашње Босне, а међу првима рођене сестре Девора и Анастасија Голић.

Девора Голић убрзо постаје Игуманија све до њене смрти 1975. године. Старешинство преузима њена сестра Анастасија која због старости предаје старешинство тадашњем јеромонаху, данас игуману Јустину, 1990. године. У манастиру живеле су монахиње Меланија Видовић и Евдокија Плавшић.

Манастир се издржава од пољопривреде и сточарства са свог имања које сами обрађују, и од прилог верника.

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Зајечар/Манастир Суводол
  2. ^ "Правда", Београд 1937. године
  3. ^ б92/Манастир Суводол, богат водом
  4. ^ "Правда", Београд 1933. године
  5. ^ Тимотеј Илић: "Пријатељ сербске младежи", Сегедин 1845.
  6. ^ "Географијско-статистични речник Кнежевине Србије", Београд 1870. године
  7. ^ "Дело", Београд 1895. године
  8. ^ "Државни календар Краљевине Србије", Београд 1898. године
  9. ^ "Време", Београд 1928. године
  10. ^ „Моја авантура/Манастир Суводол”. Архивирано из оригинала 06. 10. 2014. г. Приступљено 04. 10. 2014. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]