Мандарина

С Википедије, слободне енциклопедије

Мандарина
мандарина
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Sapindales
Породица: Rutaceae
Род: Citrus
Врста:
C. reticulata
Биномно име
Citrus reticulata
Blanco, 1837

Мандарина (лат. Citrus reticulata) је ниско дрво из породице рутвице (Rutaceae), а припада роду цитруса. То је зимзелена биљка која може да нарасте до 3 метра. Има шире листове од осталих цитруса. Цветови бели, петочлани, а плод хесперидијум. Најбоље успева у суптропским крајевима јер је осетљива на хладноћу.

Порекло имена[уреди | уреди извор]

Док је кинеским царством владала династија Минг, водећи људи у влади и војсци звали су се „мандарини” (према португалској речи која значи „саветовати”). Мандарина на нашем столу потиче из Кине, а име је добила по карактеристичној боји која подсећа на боју коже Кинеза. Зато су је називали citrus nobilis (племенити лимун) или мандарина. Са истока је у 20. веку стигла са обале Средоземља, где се сада углавном гаји.[1][2]

Највећи произвођачи[уреди | уреди извор]

Подаци се односе на 2011. годину.

 Ранг  Држава  Количина  
(1000 t)
   1 Кина    12.482
   2 Шпанија    2.117
   3 Бразил    1.005
   4 Јапан    928
   5 Турска    872
   6 Италија    853
   7 Египат    848
   8 Иран    800
   9 Мароко    753
   10 Јужна Кореја    681
   11 САД    596
   12 Пакистан    515
   13 Мексико    406
   14 Аргентина    401
   15 Тајланд    360
   16 Перу    236
   17 Алжир    218
   18 Тајван    197
   19 Непал    179
   20 Малдиви    152
   / Остало     1.582
   / Свет    26.030

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Блиц Енциклопедија – Живи свет”, Рубрика „Биљке” – „Порекло имена – Мандарина”. Живи свет / [текст Микеле Лауро; превод с италијанског Војин В. Аничић]. - 1. изд. - Београд (3 изд.). Evro Book, 2018 (Београд: АПМ). стр. 63. ISBN 978-86-505-3012-2. 
  2. ^ Зашто? Колико питања, толико одговора / [текстови Микеле Лауро ; превод и адаптација Војин В. Анчић]. Четврто издање, Београд (4 изд.). Evro-Giunti 2007. ISBN 978-86-505-0803-9. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]