Манојло Кантакузин
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). |
- За чланак о истоименом вођи побуне из 1453. године, погледајте чланак Манојло Кантакузин.
| Манојло Кантакузин | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1326. |
| Место рођења | Мистра, |
| Датум смрти | 26. март 1380. (53/54 год.) |
| Место смрти | Мистра, |
| Породица | |
| Супружник | Isabelle de Lusignan |
| Родитељи | Јован VI Кантакузин Ирина Асен |
| Династија | Кантакузини |
| Период | 1348 — 1380. |
| Наследник | Матија Кантакузин |
Манојло Кантакузин (грч. Μανουήλ Καντακουζηνός; рођен око 1326, преминуо 26.03. 1380) је био први морејски деспот (1348/1349 — 1380). Био је други син византијског цара Јована VI (1347—1354) и његове супруге Ирине Асен. Током своје владавине, успео је да сузбије самовољу локалних господара и учврсти централну власт. Повезао се са својим латинским суседима око борбе против Османлија, а успешним вођењем Морејске деспотовине се одржао на власти, противно потпуном поразу Кантакузина у борби за власт са Јованом V Палеологом (са прекидима 1341 — 1391), који га је на крају и сам прихватио за владара Мореје. Манојло је био ктитор цркве свете Софије у Мистри, која се данас, заједно са целим градом, налази на списку УНЕСКОве светске баштине.
Живот и владавина[уреди | уреди извор]
Манојло је рођен око 1326. године, као други син Јована Кантакузина. Отац му је поверио управу над Бером (1343—1347) и Цариградом (1348)[1], да би византијске поседе на Пелопонезу 1348. године организовао као засебну деспотовину на чије чело је поставио свог сина Манојла. Током свог боравка у Цариграду, Манојло се оженио ћерком Константина II (1342—1344), краља Киликије.
Он је 25. октобра 1349. године стигао на Пелопонез и преузео власт. Успео је да заведе ред међу локалним архонтима (господарима) који су били у сталном сукобу међу собом, али и са врховном влашћу[1]. Након очевог пораза у грађанском рату и одступања са власти 1354. године, победник Јован V је покушао да потисне Манојла из Мореје. Он је послао Михајла и Андрију Асена да преузму власт у Мореји. Међутим, Манојло је успео да се одржи на власти, тако да га је Јован V на крају признао као законитог владара.
Манојло се повезивао и са околним латинским државама, посебно са Атинским војводством, а током седме деценије XIV века уводи Морејску деспотовину у грчко-латински савез против Османлија и њиховог продора на Пелопонеско полуострво. Он је такође охрабривао Албанце да се насељавају на полуострву, чиме је повећаван број сељака земљорадника, али и војника најамника[1].
Манојло Кантакузин је преминуо 26.03. 1380. године у Мистри, а наследио га је старији брат Матија (цар савладар 1353 — 1357), који му је од 1361. године помогао у руковођењу деспотовином.
Породично стабло[уреди | уреди извор]
| 2. Јован VI Кантакузин | ||||||||||||||||
| 1. Манојло Кантакузин | ||||||||||||||||
| 3. Ирина Асен | ||||||||||||||||
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
Литература[уреди | уреди извор]
- Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Nicol, Donald M. (1984). The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. expanded изд.). Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.