Милан Мартић

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили професора и бившег декана ФОН-а, погледајте чланак Милан Мартић (професор).
Милан Мартић
Милан Мартић, 2009. године
Лични подаци
Датум рођења(1954-11-18)18. новембар 1954. (69 год.)
Место рођењаЖагровић, НР Хрватска, ФНР Југославија
НародностСрбин
РелигијаПравославље
Професијаполицијски инспектор
Политичка каријера
Политичка
странка		Српска партија социјалиста
Министар унутрашњих послова у Влади САО Крајине/Републике Српске Крајине
19. децембар 1990 — 26. јануар 1994.
26. јануар 1994 — 7. август 1995.
ПретходникГоран Хаџић
НаследникУкинуто

Милан Мартић (Жагровић, 18. новембар 1954)[1] је бивши полицијски инспектор, српски политичар и председник Републике Српске Крајине (од фебруара 1994. до августа 1995). После пораза Републике Српске Крајине морао се предати Хашком трибуналу и 2007. осуђен је на 35 година затвора, а тренутно је у затвору у Естонији.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Милан Мартић рођен је 18. новембра 1954. године у селу Жагровић, код Книна, од оца Николе и мајке Јелене. Завршио је вишу полицијску школу у Загребу. После од 1976. до 1981. радио је као полицајац у Секретаријату унутрашњих послова у Шибенику, а од 1982. радио је као полицијски инспектор у Книну.[1] После неког времена постао је шеф полицијске станице у Книну.

После победе на изборима (у априлу и мају 1990) у Хрватској, Хрватска демократска заједница (ХДЗ) и њен вођа Фрањо Туђман радили су на одвајању Хрватске од СФРЈ и покушавали да умање политички значај Срба у Хрватској. У том циљу, Сабор Хрватске усвојио је 22. децембра 1990. измене Устава Републике Хрватске, у коме је Србима одузето право сувереног народа, а проглашени су за националну мањину.[3] Од доласка на власт Туђмана део Срба у Хрватској, а међу њима и Милан Мартић страховали су да Туђман и ХДЗ обнављају усташку Независну Државу Хрватску.[4] Због тога, од средине 1990. Милан Мартић и Срби полицајци из Книна нису желели да признају власт Туђмана и ХДЗ-а, а стварали су српску милицију у Книнској крајини. У децембру 1990. Срби у Книнској крајини прогласили су Српску Аутономну Област Крајину, а 29.5.1991 Милан Мартић проглашен је за министра унутрашњих дела у влади САО Крајине.[1]

Као министар Републике Српске Крајине у јуну и јулу 1992. водио је једну јединицу у операцији Коридор 92 и после повратка у Републику Српску Крајину унапређен је у чин генерал-пуковника од стране председника Републике Српске Крајине Горана Хаџића.[5]

На месту министра унутрашњих дела САО Крајине, а од децембра 1991. Републике Српске Крајине Милан Мартић је остао до почетка 1994. Тада је победио на изборима за председника Републике Српске Крајине и постао њен председник.[6]

У марту 1995. пред доношење нове резолуције СБ о РСК, Милан Мартић је послао поруку Савету безбедности УН у којој је тражио да се спречи изгласавање резолуције која би третирала Републику Српску Крајину као део Хрватске, јер ће то омогућити Хрватској да изврши геноцид над Србима у РСК.[7]

Када је отворен саобраћај на аутопуту Братства и јединства, то је довело до међунационалних сукоба и убиства једног Србина на територији Нове Градишка, под контролом Хрвата 28. априла 1995. године, а уследила су убиства још неколико Хрвата на територији РСК. Због тога, по одобрењу председника РСК Милана Мартића затворен је за саобраћај на аутопуту, али Хрватска је војно напала 1. маја 1995. подручје Окучана и Западне Славоније у Републици Српској Крајини, преко кога је прелазио аутопут. У време тог напада, 2. маја 1995. Милан Мартић је наредио да се гранатира Загреб са неколико ракета, али то није зауставило напад Хрвата.[8]

Убрзо после протеривања Срба са подручја Окучана и Западне Славоније, 4. августа 1995. почео је већи напад Хрватске на Републику Српску Крајину, а председник Милан Мартић донео је одлуку да нареди извлачење цивилног становништва из Републике Српске Крајине испред хрватске војске и полиције.[9]

Од 1991. до августа 1995. године Милан Мартић је имао неколико важних позиција у САО Крајини и влади РСК. Међу важнијим позицијама које је имао истичу се: министар одбране САО Крајина, заменик команданта територијалне одбране, министар унутрашњих послова, а ране 1994. године постао је председник РСК.

Скривао се од испоруке Хашком трибуналу, под именом Драган, у једној кући у селу Петина код Крушевца.[10] Године 2002. предао се Хашком трибуналу (Међународном кривичном суду за бившу Југославију УН - МКСЈ УН),[11] који га је оптужио за злочине почињене током постојања Републике Српске Крајине.

Хашки трибунал је 12. јуна 2007. Милана Мартића осудио на 35 година затвора. Мартић је проглашен кривим за „прогон, убиства, притварање, мучење, нехумана дела, окрутно поступање, нападе на цивиле, депортације и присилно премештање несрпског становништва, безобзирно разарање насеља и верских објеката и пљачку имовине Хрвата и Бошњака у РСК, Цазинској крајини и Загребу“. Казну издржава у затвору у Естонији.[12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Логос 2019, стр. 102 у напомени 253.
  2. ^ „Martiću uručena optužnica”. Blic. Приступљено 31. 1. 2019. 
  3. ^ Логос 2019, стр. 54.
  4. ^ Логос 2019, стр. 102 у напомени 253. Почетком јуна 1991. Милан Мартић је рекао: „Нећемо дозволити ни у једном мјесту САО Крајине ваше [није потпуно јасно да ли са заменицом ваше мисли ХДЗ-ове, или хрватске] полицијске постаје – настављаче и чуваре усташко–фашистичке политике.”.
  5. ^ Логос 2019, стр. 177.
  6. ^ Логос 2019, стр. 127 у напомени 409.
  7. ^ Логос 2019, стр. 231 са напоменом 1071. „М. Мартић је у поруци писао да се састао са копредседником Т. Столтенбергом у Београду, који му је тада рекао да је потпредседник САД, Ал Гор говорио да ће САД поништити Венсов мировни план из 1992. а да ће у СБ изгласати резолуцију која ће укључивати РСК у Хрватску“.
  8. ^ Логос 2019, стр. 231-232. За 36 сати нападнута територија, подручје под заштитом УН (УНПА зона Сектор Запад) била је освојена. Од око 15.000 људи који су ту живели већина је побегла у РС, Хрватска војска убила је око 280 лица (од тога око 60 су били жене и деца), а заробила око 1.450 припадника Српске војске Крајине.
  9. ^ Логос 2019, стр. 243-244 „Неки листови као Политика писали су да у МУП-у Хрватске раде познате и кажњаване усташе, а Милан Мартић и друге вође Срба од 1991. видели су МУП и Хрватску војску као полицију и војску који подржавају усташка насиља и намеру да се униште Срби у Хрватској… Страх да ће доћи до масовних убистава Срба у РСК био је оправдан и због тога, око 17:20, 4. августа 1995. Милан Мартић је потписао одлуку да се из општина Книн, Бенковац, Обровац, Дрниш и Грачац изведу цивили према Републици Српској и Србији:“.
  10. ^ У овој кући у селу Петина се скривао Милан Мартић, бивши вођа крајишких Срба („ИН4С”, 13. август 2020)
  11. ^ Логос 2019, стр. 367.
  12. ^ „Martić se žali na zatvorske uslove, traži premeštaj”. Blic. Приступљено 31. 1. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милан_Мартић&oldid=27681705”