Момо Капор
| Момчило Капор | |
|---|---|
|
|
|
| Информације | |
| Пуно име | Момчило „Момо“ Капор |
| Датум рођења | 8. април 1937. |
| Место рођења | Сарајево ( Краљевина Југославија) |
| Датум смрти | 3. март 2010. |
| Место смрти | Београд ( Република Србија) |
| Дела | |
| Најважнија дела | Белешке једне Ане Фолиранти Зое Уна: љубавни роман |
Момчило „Момо“ Капор (Сарајево, 8. април 1937 — Београд, 3. март 2010) је био српски сликар, књижевник, новинар, члан Сената Републике Српске и Академије наука и умјетности Републике Српске.
Садржај |
[уреди] Биографија
Рођен је у Сарајеву 1937. године. Дипломирао је сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића. Објавио је велики број наслова, романа и збирки прича. Аутор је и великог броја документарних филмова и телевизијских емисија, а по његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова (Бадеми с ону страну смрти, Банкет (филм), Валтер брани Сарајево, Џоли џокеј, Крај викенда). Романи Уна и Књига жалби доживели су екранизацију. Превођен је на француски, руски, немачки, пољски, чешки, бугарски, мађарски, словеначки и шведски језик.
Добрица Ћосић у својој књизи Пријатељи, на страницама 276. и 277. овако описује детињство и младост Моме Капора, на основу разговора који је са њим водио новембра 2002. године: „Тринаестог априла 1941. Немци су бомбардовали Сарајево и погодили зграду испод Требевића у којој се била склонила Момчилова мајка са четворогодишњим синчићем. У срушеној кући сви су били мртви. Момина мајка је својим телом спасла сина. Дечак се некако извукао из рушевина, закукао, па занемео над ужасом, не знајући куда ће. Нашао га је неки Рус, емигрант, лекар, сажалио се на њега и повео га у свој стан. Присвојио га је, није имао деце. Неговао га је, волео, затрпавао играчкама да заборави мајку и у белом мерцедецу га возио по Сарајеву. Дечко је знао да му је име Момчило, презиме није знао. Презиме му је дао добар човек Рус, крстио га је Момчило Херцеговац. После годину дана живота код доброг човека, Момчило Херцеговац се разболео од шарлаха, па га је спаситељ однео у сарајевску болницу. Ту га је пронашла мајчина тетка кога га је годину дана тражила по Сарајеву, обавештена од неког да је „једно дете изашло из срушене куће, одакле га је неки човек повео са собом“. Када је прездравио од шарлаха, баба га је одвела у своју кућу и бринула се о њему. За Момчила Херцеговца бринуо је и Рус, који се придружио власовцима — сарадницима Немаца, често га посећујући с поклонима. Отац, који је по повратку из заробљеништва, као банкарски стручњак, постављен за начелника у Министарству спољних послова у Београду, због патриотске савести и одговорности тек годину дана после рата дошао је у Сарајево да види сина. Према сину се односио патријахално строго и све до смрти био је незадовољан што му се син посветио сликарству и књижевности, социјалној и животној неизвесности“. Његов стриц је био Чедо Капор.
Последњих година живота био је редовни колумниста франкфуртских Вести[1].
Момо Капор је био члан Сената Републике Српске од 1996. године. Умро је у Београду 3. марта 2010. године на Војно-медицинској академији[2].
[уреди] Фонд Момо Капор
Његове ћерке Ана и Јелена Капор основале су фонд „Момо Капор“[3].
У организацији Учитељског Факултета из Београда и Фонда Момо Капор одржан је први научни скуп посвећен делу Моме Капора, на тему „Књижевно дело Моме Капора у контексту српске (омладинске) књижевности“. Први део скупа одржан је у Београду 20 маја 2011. а други део 24 маја, у Резиденцији Амбасаде Србије у Риму. У раду скупа учествовали су академик Светозар Кољевић, Александар Јерков, Слободан Владушић, Петар Пијановић, Владимир Кецмановић, Александар Јовановић, Јован Делић, Љиљана Пешикан Љуштановић и други истакнути аутори[4].
[уреди] Задужбина Момо Капор
Супруга славног уметника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момчило Момо Капор“ у октобру 2011. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне уметности која носи његово име, као и фестивал "Момин круг" који ће се традиционално одржавати сваке године почетком септембра. Задужбином управља Управни одбор који чини 12 чланова, чији је председник Матија Бећковић. Оснивање није тек пуко неговање успомене на Мому Капора, који је својим уметничким даром, сликарским и књижевним, представљао јединствен спој два талента која су га чинила тако посебним. Трагом те суштине установљена је годишња награда која носи његово име. Циљ Задужбине је и да подржи уметнике који ће у данашњем времену бити појава каква је шездесетих година прошлог века био Момо Капор и какав је остао до краја живота. Трајни белег у уметности Моме Капора јесте његова суштинска, уметничка припадност „великом свету“ и његова емотивна припадност народу из којег је потекао. У том погледу, као мало ко, Момо је својим сликама и својим књигама премрежио свет. Из тог разлога, као логичан циљ Задужбине намеће се и размена у области културе и уметности и повезивање са сродним културним институцијама из целог света. Оснивање фестивала "Момин круг" управо је у складу са овим циљем Задужбине. Поред ова два традиционална догађаја, Задужбина "Момо Капор" је у току прве године свог постојања организовала промоцију књиге „Легенда Капор“ у Клубу књижевника[5] и организовала велику изложбу уља на платну под називом "Београдске приче" у Дому Војске Србије у сарадњи са Медија центром "Одбрана". [6] За организацију ове изложбе Задужбина је почетком 2012. године добила признање Министарства одбране Републике Србије;[7]
[уреди] Награда „Момо Капор“
 |
За више информација погледајте чланак Награда Момо Капор |
Награда „Момо Капор“ се додељује сваке године на дан рођења Моме Капора – 8. априла, за књижевност и ликовну уметност, наизменично.
[уреди] Момин круг
Први фестивал "Момин круг" одржан је у петак, 9. септембра 2011., код споменика Дафне, на Ади Циганлији у Београду. Фестивал је отворио документарни филм "Њујорк, град по мери човека" за који је сценарио писао Момо Капор, који је један од последњих видео записао познатог Београђанина.[8] На фестивалу су одржане представе "Зое", затим "Бен" по тексту драматурга Беке Савић, а према мотивима бајке "Сања", кабаре "Хало, Београд" који је приредила Рада Ђуричин, и концерт "Мишко Плави трио". У плану је да овај културни догађај, који је у тесној вези с уметничким стваралаштвом Капора, наредних година постане вишедневан и традиционалан.[9]
[уреди] Скулптура Дафне у спомен Моме
На иницијативу Градоначелника Београда, Драгана Ђиласа, а по идејном решењу Љиљане Капор, 18. априла 2011. године, на Ади Циганлији је откривено спомен-обележје у част Моме Капора, 4,5 м висока скулптура „Дафне“[10].
[уреди] Дела
Списак дела Моме Капора према електронском каталогу НБС:
- Белешке једне Ане, 1972.
- Фолиранти, 1975.
- Провинцијалац, 1976.
- Ада, 1977.
- Лањски снегови, 1977.
- Хеј, нисам ти то причала, 1978.
- Зое, 1978.
- Скитам и причам: путописни дневник, 1979.
- 101 прича, 1980.
- Уна: љубавни роман, 1981.
- Онда, 1982.
- Сентиментално васпитање, 1983.
- Књига жалби, 1984.
- 011-Исток-Запад, 1990.
- Хало, Београд, 1990.
- Дама скитница и off приче, 1992.
- Зелена чоја Монтенегра, 1992.
- Блокада 011, 1992.
- 100 недеља блокаде, 1994.
- Леро – краљ лептира, 1995.
- Последњи лет за Сарајево, 1995.
- Хроника изгубљеног града, 1996.
- Од седам до три, 1996.
- Смрт не боли: приче из последњег рата, 1997.
- Најбоље године и друге приче, 1997.
- Успомене једног цртача, 1998.
- Ивана, 2001.
- Легенда о Табору, 2002.
- Сања, 2003.
- Чувар адресе, 2003.
- Конте, 2003.
- Леп дан за умирање, 2004.
- Досије Шломовић, 2004.
- Љубавне приче, 2004.
- Самац, 2004.
- Елдорадо, 2005.
- Путопис кроз биографију, 2006.
- A Guide to the Serbian Mentality, 2006.
[уреди] Књиге о Моми Капору
- Момо Капор — сећања и дружење, Коста Димитријевић, Прометеј, Београд 2010.
- Легенда Капор, приредила Љиљана Капор, Књига комерц, Београд, 2011.
- У склоништу душе, колумне и интервјуи, Драгана Марковић, Медија центар "Одбрана", Београд, 2011.
[уреди] Референце
- ^ Збогом мајсторе. Вести (6. 3. 2010.). Приступљено на дан 26. 5. 2011.
- ^ 24 сата: Умро Момо Капор
- ^ Основан фонд Момо Капор („Политика“, 2. септембар 2010)
- ^ Скуп о делу Моме Капора одржан у Риму
- ^ http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/242759/Predstavljana-knjiga-Legenda-Kapor
- ^ http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/252472/Izlozba-slika--Mome-Kapora-u-Domu-Vojske
- ^ http://www.mod.gov.rs/novi.php?action=fullnews&id=3532
- ^ http://www.youtube.com/watch?v=Vjy0n8UQiq0
- ^ http://www.vesti-online.com/Scena/Kultura/163607/Momini-krugovi-nad-Beogradom
- ^ Галерија слика.
[уреди] Награде
- „Октобарска награда града Београда“, 1992.године
- Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу 1993. године
- Награда „Библиос“ Матична библиоктека „Влада Аксентијевић“, Обреновац 1994.године
- „Награда Светозар Ћоровић“ за најбољу књигу прозе, Билећа, 1999. године
- „Награда Лаза Костић“ за роман године 2001. године, Нови Сад
- „Награда Тодор Манојловић“ за роман године 2002. године ,Зрењанин
- „Награда Бора Станковић“ за роман године 2004. године, Врање
- Награда за животно дело, Удружење књижевника Србије, 2006. године
- Награда за животно дело, Српска књижевна задруга, 2008. године
- „Награда Дејан Медаковић“, Прометеј, Нови Сад, 2009. године
- „Награда Радоје Домановић“ за укупан допринос српској књижевној сатири, 2009. године
- „Златни бестселер“ и „Хит либрис“ , награде које додељује РТС на крају сваке године
за најчитанију књигу ( укупно девет повеља).
[уреди] Види још
[уреди] Спољашње везе
 |
Викицитат има збирку цитата сродних са:
|
- Исповести Моме Капора („Вечерње новости“, фељтон 7-17.3.2010)
- ИМДб Момо Капор на ИМДб-у ((en))
- Момо је први пронашао принцезу Јелисавету („Политика“, 12. јун 2011)
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
