Наос
Наос (стгрч. ὁ ναός / ὁ νεός) архитектонски је појам за унутрашњу централну и главну просторију у храму између пронаоса и епистодома, и који обично садржи култну фигуру посвећену одређеном богу.[1] Има исто значење као и цела и секос.[1] У римској архитектури означава продавницу окренута ка улици (види: Домус).
Наос је посебна светиња и у њему је у старом Египту била смештена култна скулптура богова и на основу веровања старих Египћана ту је збиља обитавао Бог.
У најстарија времена наос је био израђиван од дрвета а касније у доба старе империје египта био је израђиван од тврдих врста камена. У украшавању наоса употребљавани су симболички елементи.
У православљу, наос означава део цркве (храма) где се налазе верници током обреда. Наос је од олтара одвојен иконостасом.
Опште информације[уреди | уреди извор]
Наос који је најчешће основе издуженог правоугаоника, централно положеног у простор храмовне грађевине, је главно место молитве верних.
Полазећи од претпоставке да је Нојева лађа (ковчег) била праобразба Цркве поринуте у простор који плови ка Истоку, односно, ка спасењу, наос је у већини цркава спуштен у односу на остали део храма, да би подсећао на лађу, али и да би означио нижи ранг који заузима у односу на олтар.
У једном раздобљу средњег века, наос је био вертикално подељен на приземље (мушки део) и галерије (жене и катихумени), мада је ова подела најчешће била, и остала, хоризонтална.[2][3]
Са данашњом променом облика наоса развијао се и програм његовог украшавања. Сада се граде храмови са централном основом и са бочним апсидама, док су декорације јужног и северног зида првобитно значајне, сада препустиле значај источном зиду наоса — односно на иконостас и олтарску конху која се једино и види иза, или изнад њега — као и богато украшаној и засвођеној таваници.
У таковом распореду наоса; Целивајућа икона је обично смештена у средини храма, често и непосредно испод куполе (кубета), али свакако уз солеју. На тај начин представља алегорију поздрава са домаћином храма као представником Светих, али и представником Лаоса Божијег. Образи Пресвете Богородице и Господа стоје на иконостасу, често и посебно на солеји, те као симболички довратци Царских двери означавају просторну, али и временску,5 границу два света.[4]
Галерија[уреди | уреди извор]
-
Наос у храму Бога Хора у Египту испред кога је посветна лађа -
Основа грчког храма са осенченим наосом -
Распоред простора у православној цркви -
Средњи брод -
Део наоса Светотројичне цркве у Земуну -
Наос у манастиру Велика Ремета -
Наос манастира Месић
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Несторовић, Богдан Н. (1952). Архитектура Старог века (Архитектура). Београд, Србија, Југославија: Научна књига.
