Ништа

Ништа се математички означава нулом, која графички представља празнину унутар заокруженог простора.

Ништа или ништавило (лат. nihil), појам је који описује одсуство или непостојање било чега. Има своју примену у разним наукама, између осталог математици, физици, рачунарству. У филозофији, ништа као небиће је појмовно негирање бића. Појам ничега има примену и у математици, где се означава нулом или ништицом. Филозофски и математички појам ништице формулисан је у древној Индији, под називом шуња (санскрит: śūnya).

„Ништа”, кориштено као заменица, означава одсуство нечега или одређене ствари коју би неко могао очекивати или желети да буде присутна („Нисмо нашли ништа”, „Ништа није било тамо”) или неактивност једне или више ствари које су обично или могу бити активне („Ништа се није померило”, „Ништа се није догодило”). Као предикат или допуна „ништа” означава одсуство значења, величине, вредности, релевантности, стајања или значаја („То је прича/ Идиотово казивање, пуно звука и беса,/ Означава ништа”; „Афера није значила ништа”; „Ја нисам ништа у њиховим очима”). „Ништавило” је филозофски појам који означава опште стање непостојања, понекад попредмећено као домен или димензија у коју ствари прелазе када престану да постоје или из којег могу настати, нпр. сматра се да је Бог створио свемир ex nihilo, „из ничега”.

Ништа у филозофији

Главни чланак: Небиће

У филозофском смислу, појам „ништа” се први пут јавља у Парменидовој изреци: „Биће јесте, а небиће није“. За атомисте ништа означава празнину. У Платоновом учењу о највишим родовима бића доказује се нужност постојања небића (ме он) као супротности обухваћене самим појмом битка (Софист, 258а — 259д). Тако за Платона, ништа као небиће, назначује различитост. Аристотел одређује небитак као појмовну супротност битку тврдећи: „битак није небитак“ (Мет. IV, 3, 1105 б). Као пука могућност, првобитна материја се код Платона и Плотина такође јавља као релативно ништа.

За Августина и хришћанску теологију ништавило је знак коначности узете у себи, без односа са принципом стварања и добра. Дунс Скот је први увео разликовање апсолутног ништа (ништавило) и релативног ништа, како би помирио исказ „од ничега настаје ништа“ (лат. ex nihilo nihil fit) с теолошким схватањем да је Бог створио свет из ничега (лат. creatio ex nihilo). У Хегеловој дијалектичкој логици чисти битак је услед своје апстракције и неодређености идентичан с чистим ништа. Појам ништа има значајну улогу у филозофији егзистенције. Код Хајдегера се ништа јавља као „ништа бића“, док је код Сартра ништа истоветно с битком-за-себе човека у пукој егзистенцији своје бачености у свет себе.

Кинески ч'ан филозоф Шенхуи упитан: »Што је ништавило?» одговара: »Ако кажеш да постоји онда сигурно претпостављаш обележја чврстоће и отпорности, а ако кажеш да је то нешто што не постоји, какву онда тражиш помоћ од тог појма?«

Ништа у математици

Главни чланак: 0 (број)

Прихватање и одбацивање, познавање и непознавање нуле, празнине и бесконачности сеже дубоко у историју. Примитивна нула се први пут појавила у старом Вавилону, али само као врста показивача места у бројевима.

Верује се да је у 4. веку п. н. е. приликом Александрових освајања вавилонска нула пренета у Индију. Нула је у Индији добила бројну вредност и место на оси. Било је прилично неуобичајено да нешто што броји ништа, нешто без количине постане број. Стари индијски математичари су покушали и да деле нулом, утврдивши да када се дода или одузима било шта од разломка 1/0, ништа се не дешава јер је број 1/0 непроменљив (то је, заправо, једнако бесконачно).

После 7. века, у продору ислама на далеки Исток, Арапи су сазнали за индијске бројеве, па се њихова математика развијала уз нулу.

У 13. веку, Италији и западном свету нулу је представио математичар Леонардо Фибоначи, али без много успеха. Леонардо је путовао у Африку где се школовао у арапским школама. По повратку у Италију написао је више књига о математици у којима је између осталог приказао предности арапских бројева и нуле.

У 17. веку француски математичар и филозоф Рене Декарт начинио је координатни систем у који је увео нулу. У том систему увидео је везу између облика и једначина и тиме засновао аналитичку геометрију.

Ништа у физици

Главни чланци: Апсолутна нула и Црне рупе

Симулација црне рупе Млечног пута

Модерна физика је наука која је у свом свету пронашла примењену нулу. Физичари су открили да нуле на неки начин постоје у универзуму, разбацане унаоколо, а назване су црне рупе. Црна рупа на неки начин "гута" простор и време, а општа теорија релативности је описује као место у коме је простор-време бесконачно закривљено.

Рачунарство

Види још: Тернарна логика

У рачунарству, „ништа” може да буде резервисана реч (у VB.Net) која се користи уместо уместо неименованог, апстракције податка. Иако рачунарски хардвер за складиштење увек садржи бројеве, „ништа” симболизује број који систем прескаче када програмер то жели. Многи системи имају сличне могућности, али различите кључне речи, као што су „null” (e.g. SQL), „NUL”, „nil”, и „None” (Пајтон).

Да би се дала инструкција процесору рачунара да не ради ништа, кључна реч као што је „NOP” може да буде диступна. Ово је контролна апстракција; процесор који извршава NOP ће се понашати идентично као и процесор који не обрађује ову директиву.

Види још

• Нула
• Шуњата
• Небиће

Литература

• Bertrand Russell. History of Western Philosophy, Routledge. . 1995. ISBN 978-0-415-07854-2.  .
• Pieper, Josef (2006). For the Love of Wisdom: Essays on the Nature of Philosophy. Превод: Roger Wasserman. Ignatius Press. ISBN 978-1-58617-087-5. 
• Hsu, Jong-Ping, Einstein's Relativity and Beyond: New Symmetry Approaches, World Scientific, 2000 ISBN 9812813489.
• Milonni, Peter W., The Quantum Vacuum: An Introduction to Quantum Electrodynamics, Academic Press, 2013 ISBN 0080571492.
• Schaffner, Kenneth F., Nineteenth-Century Aether Theories, Elsevier, 2016 ISBN 1483158284.
• Whittaker, Edmund Taylor, A History of the Theories of Aether and Electricity from the age of Descrates to the Close of the Ninenteenth Century, London: Longmans Green & Co, 1910 OCLC 940279834.
• „Lawrence Krauss :In Search of Nothing”. 52-insights.com. 12. 1. 2016. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Øyvind, Grøn; Sigbjørn, Hervik (2007). Einstein's General Theory of Relativity With Modern Applications in Cosmology. Springer-Verlag New York. стр. 211-215. ISBN 978-0-387-69199-2. 
• Ferguson, Kitty (1991). Black Holes in Space-Time. Watts Franklin. ISBN 978-0-531-12524-3. 
• Hawking, Stephen (1988). A Brief History of Time. Bantam Books, Inc. ISBN 978-0-553-38016-3. 
• Stephen Hawking; Penrose, Roger (1996). The Nature of Space and Time. Princeton University Press. ISBN 0691050848. 
• Melia, Fulvio (2003). The Black Hole at the Center of Our Galaxy. Princeton U Press. ISBN 978-0-691-09505-9. 
• Melia, Fulvio (2003). The Edge of Infinity. Supermassive Black Holes in the Universe. Cambridge U Press. ISBN 978-0-521-81405-8. 
• Pickover, Clifford (1998). Black Holes: A Traveler's Guide. Wiley, John & Sons, Inc. ISBN 978-0-471-19704-1. 
• Stern, B. (2008). „Blackhole”. Архивирано из оригинала 27. 7. 2011. г. Приступљено 24. 7. 2011. , poem.
• Craig, Wheeler J. (2007). Cosmic Catastrophes (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85714-7. 
• Thorne, Kip S. (1994). Black Holes and Time Warps. Norton, W. W. & Company, Inc. ISBN 978-0-393-31276-8. 
• Carroll, Sean M. (2004). Spacetime and Geometry. Addison Wesley. ISBN 978-0-8053-8732-2. , the lecture notes on which the book was based are available for free from Sean Carroll's website.
• Carter, B. (1973). „Black hole equilibrium states”. Ур.: DeWitt, B.S.; DeWitt, C. Black Holes. 
• Chandrasekhar, Subrahmanyan (1999). Mathematical Theory of Black Holes. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850370-5. 
• Frolov, V.P.; Novikov, I.D. (1998). „Black hole physics”. 
• Hawking, S.W.; Ellis, G.F.R. (1973). Large Scale Structure of space time. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-09906-6. 
• Melia, Fulvio (2007). The Galactic Supermassive Black Hole. Princeton U Press. ISBN 978-0-691-13129-0. 
• Taylor, Edwin F.; Wheeler, John Archibald (2000). Exploring Black Holes. Addison Wesley Longman. ISBN 978-0-201-38423-9. 
• Thorne, Kip S.; Misner, Charles; Wheeler, John (1973). Gravitation. W. H. Freeman and Company. ISBN 978-0-7167-0344-0. 
• Wald, Robert M. (1984). General Relativity. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-87033-5. 
• Wald, Robert M. (1992). Space, Time, and Gravity: The Theory of the Big Bang and Black Holes. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-87029-8. 
• Логос, Александар А. (2017). Путовање мисли : увод у потрагу за истином. Београд. 
• Gallo, Elena; Marolf, Donald (2009). „Resource Letter BH-2: Black Holes”. American Journal of Physics. 77 (4): 294. Bibcode:2009AmJPh..77..294G. S2CID 118494056. arXiv:0806.2316 . doi:10.1119/1.3056569. 
• Hughes Scott A. (2005). „Trust but verify: The case for astrophysical black holes, Lecture notes from 2005, SLAC - Summer Institute.”. arXiv:hep-ph/0511217 . 
• Herbert B. Callen (1960). „Chapter 10”. Thermodynamics. New York: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-13035-2. OCLC 535083. 
• Herbert B. Callen (1985). Thermodynamics and an Introduction to Thermostatistics (Second изд.). New York: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-86256-7. 
• E.A. Guggenheim (1967). Thermodynamics: An Advanced Treatment for Chemists and Physicists (Fifth изд.). Amsterdam: North Holland Publishing. ISBN 978-0-444-86951-7. OCLC 324553. 
• George Stanley Rushbrooke (1949). Introduction to Statistical Mechanics. Oxford: Clarendon Press. OCLC 531928. 
• BIPM Mise en pratique - Kelvin - Appendix 2 - SI Brochure

Спољашње везе

• Oliver, Simon. „Creation and Science”. Bibledex Verses. Brady Haran for the University of Nottingham.