Олга Јанчић

С Википедије, слободне енциклопедије
Олга Јанчић
Олга Јанчић 1977. године
Лични подаци
Датум рођења(1929-02-01)1. фебруар 1929.
Место рођењаБитољ, Краљевина СХС
Датум смрти26. октобар 2012.(2012-10-26) (83 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Уметнички рад
Пољевајарство

Олга Јанчић (Битољ, 1. фебруар 1929Београд, 26. октобар 2012) била је српска вајарка.

Биографија[уреди | уреди извор]

Олга Јанчић са родитељима 1930. долази у Београд где похађа основну школу (1936-1940) и IV женску гимназију (1940-1945). Године 1945. уписује Академију ликовних уметности у Београду код професора Лојза Долинара и Томе Росандића а после завршених студија од 1950. до 1954. је на специјализацији у Мајсторској радионици Томе Росандића.

Од 1948. године учествује на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству. Прву самосталну изложбу одржала је 1959. године у Београдy

Учествовала је 1957. на изложби савремене српске скулптуре, Галерија УЛУС-а, Београд.[1]

Један је од оснивача групе „Простор 8“ 1957. године.

Излагала је у оквиру Југословенског павиљона на Светској изложби у Бриселу 1958. године.[2] Један је од десет уметника који су излагали на првом Октобарском салону 1960 године.[3]

Граду Београду 1993. године предаје легат од деведесет скулптура који се данас чува у Кући легата.[4]

Преминула је 26. октобра 2012. године у 83. години живота у Београду.

Уметност[уреди | уреди извор]

Језгро облика II, 1969-1970, Парк скулптура Музеја савремене уметности у Београду

Скулпторска уметност Олге Јанчић постављено је још у самом почетку стваралаштва на стабилним основа преткласичне и класичне европске уметности, колико и на постулатима високог модернизма одакле је она изградила један аутентични пластички свет јединствен у српском и југословенском вајарству. Било да се иражавала у пуној, волуминозној форми или у рељефима, она је истраживала елементарну суштину иконичке представе остављајући посматрачима довољно простора да њене радове употпуне властитом перцепцијом и имагинацијом. За Олгу Јанчић скулпторско дело је било место на коме је од архетипова правила монументалну магијску представу, каткада изобличавајући њен смисао, каткада и самим називом радова упућујући посматрача ка јасном запажању или различитим асоцијацијама од еротског до наративног, од изгледа тектонских маса до псеудофигуративних композиција.

Два су материјала у коме она ствара: камен (каткада мермер) и бронза, и у оба случаја траг и потез њене руке било да клеше или да обликује гипсану масу, водили су ка изазивању менталних и визулених сензација која покрећу и задовољавају естетске потребе гледалаца. Од педесетих година прошлог века Олга Јанчић је давала пуни допринос ономе што је у критици названо савременост у ликовним уметностима и са својим делима она је равноправно стајала са истовременим сликарством које је било испирисано истим креативним мотивима који су произашли из те епохе.

Награде[уреди | уреди извор]

  • 1959. Награда за скулптуру на I међународном бијеналу младих, Париз
  • 1960. Награда за скулптуру на I бијеналу младих, Ријека
  • 1961. Награда за скулптуру на IV медитеранском бијеналу, Александрија
  • 1961. Награда за скулптуру на I тријеналу ликовних уметности, Београд
  • 1973. Награда за скулптуру на I југословенском бијеналу мале пластике, Мурска Собота
  • 1977. Награда „Политике“ из Фонда Владислав Рибника, Београд
  • 1977. Награда УЛУС-а на изложби Простор '77, Београд
  • 1984. Награда за скулптуру на Октобарском салону, Београд
  • 1987. Октобарска награда града Београда за скулптуру, Београд
  • 1995. Награда за скулптуру на II бијеналу цртежа и мале пластике, Београд

Самосталне изложбе[уреди | уреди извор]

  • 1959 Уметнички павиљон Београд, Београд, Модерна галерија, Љубљана, Галерија ликовних умјетности, Ријека
  • 1960 Градска галерија сувремене умјетности, Загреб, Festival of the Visual Arts, Harrogate (Енглеска)
  • 1964 Салон Модерне галерије, Београд
  • Олга Јанчић, Форма (1990), Народни музеј Краљево
    1975 Galerie Heritage, Toronto
  • 1977 Галерија Дома ЈНА, Београд, Народни музеј, Крагујевац
  • 1981 Народни музеј, Лабин, Изложбени салон, Пула
  • 1982 Атријум, Крижанке, Љубљана, Галерија Форум, Загреб, Ликовна галерија Културног центра, Београд
  • 1987 Музеј савремене уметности, ретроспективна изложба, Београд
  • 1991 Ликовна галерија Културног центра, Београд, Градска галерија, Ужице
  • 1992 Господар-Васин конак, Краљево
  • 1994 Galerie du Centre Culturel Yougoslave, Paris
  • 1997 Уметничка галерија, Крушевац, Галерија УЛУС, Београд
  • 1998 Галерија Цептер, Београд, Савремена галерија уметничке колоније Ечка, Зрењанин
  • 2005 Музеј 25. мај, ретроспективна изложба, Београд
  • 2007 Уметничка галерија ХАОС, Цртежи и мала , Београд
  • 2018 Кућа легата, Легат Олге Јанчић, Београд

Скулптуре у слободном простору[уреди | уреди извор]

Ботаничка башта у Ванкуверу, Скулптура "Плод VIа"

Библиографија (избор)[уреди | уреди извор]

Књиге и студије

Монографије и предговори каталога

Критике и прикази

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Savremena srpska skulptura”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1957-01-12. Приступљено 2024-01-26. 
  2. ^ „Jugoslovenski paviljon na Svetskoj izložbi u Briselu”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1958-04-17. Приступљено 2024-01-26. 
  3. ^ „I Oktobarski salon”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1960-10-20. Приступљено 2024-01-28. 
  4. ^ „Kuća Legata”. www.kucalegata.org. Приступљено 2024-01-26. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • 1976. У зениту савремене уметности (Хенри Мур), Борба, 28. фебруар, Београд
  • 1986. Он нас је пробудио (на вест о смрти Хенрија Мура), Борба, 2. септембар, Београд
  • 1992. Против „фиктивних“ музеја, Политика, 23. јанура, Београд
  • 1993. Интелектуалац у смутном времену (глас без добродошлице), Политика, 25. јануср, Београд
  • 1993. Уметност мирног живљења (разгледница из Париза), Политика, 18. септембар, Београд

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • 1987. Олга Јанчић, каталог ретроспективне изложбе, Музеј савремене уметности, Београд
  • 1997. Олга Јанчић, монографија, Clio, Београд

Спољашње везе[уреди | уреди извор]