Остојићево (Чока)

Координате: 45° 53′ 18″ С; 20° 09′ 57″ И / 45.888415° С; 20.165757° И / 45.888415; 20.165757
С Википедије, слободне енциклопедије

Остојићево
Православна Црква
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округСевернобанатски
ОпштинаЧока
Становништво
 — 2011.Пад 2.324
 — густина36/km2
Географске карактеристике
Координате45° 53′ 18″ С; 20° 09′ 57″ И / 45.888415° С; 20.165757° И / 45.888415; 20.165757
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина88 m
Површина63,6 km2
Остојићево на карти Србије
Остојићево
Остојићево
Остојићево на карти Србије
Остали подаци
Поштански број23326
Позивни број023
Регистарска ознакаKI

Остојићево (мађ. Tiszaszentmiklós) је насеље у општини Чока, у Севернобанатском округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 2324 становника.

Историја[уреди | уреди извор]

Остојићево је једно од најстаријих места на северу Војводине. Од давнина су се овде мештани бавили риболовом, а потом и земљорадњом.

Прво писано помињање села, под именом Рашан Св. Никола (мађ. Rasán-Szent-Miklós) потиче из 1280. године. Становништво је увек било етнографски мешано, али је пре најезде Турака било нешто више Мађара. У времену Османлијске управе бива напуштено, 1582. године је забележено да у њему обитава само петоро пастира Срба. Насеље поново заживљава тек у 17. веку, а 1779. године се припаја Торонталској жупанији. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место "Тиса Сент Миклош" припада Тамишком округу, Чанадског дистрикта. Становништво је било српско.[1] Године 1797. у месту су пописана три православна свештеника. Били су то пароси, поп Јаков Максимовић (рукоп. 1763), поп Лазар Станковић (1790) и ђакон Василије Димитријевић - који је и сеоски учитељ.[2]

По последњем аустроугарском попису из 1910. године насеље је имало 3530 становника, од чега 38,9% Мађара, 38,4% Срба, 15,3% Немаца и 7,4% осталих етницитета (Пољака, Словака, Хрвата и других).

Своје садашње име је добило 1947. године, по Тихомиру Остојићу, књижевнику и угледном члану и званичнику Матице српске, родом из овог места.

Ранији назив места је био Tiszaszentmiklós (у преводу Потиски Свети Никола).

Од значајнијих објеката грађевинског и културног наслеђа истиче се Српска православна црква Св. Николе завршена 1833. године, и католичка црква Св. Јосипа подигнута 1907. године.[3]

Познати житељи Остојићева[уреди | уреди извор]

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Остојићево живи 2298 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,4 година (39,6 код мушкараца и 43,1 код жена). У насељу има 1048 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,71.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Католичка Црква
График промене броја становника током 20. века
Демографија[5]
Година Становника
1948. 4.105
1953. 4.265
1961. 4.024
1971. 3.678
1981. 3.395
1991. 3.040 3.007
2002. 2.844 2.877
Етнички састав према попису из 2002.[6]
Срби
  
1.597 56,15%
Мађари
  
754 26,51%
Словаци
  
181 6,36%
Роми
  
82 2,88%
Југословени
  
42 1,47%
Хрвати
  
22 0,77%
Словенци
  
2 0,07%
Муслимани
  
2 0,07%
Македонци
  
2 0,07%
Чеси
  
1 0,03%
Црногорци
  
1 0,03%
Русини
  
1 0,03%
Румуни
  
1 0,03%
Немци
  
1 0,03%
непознато
  
9 0,31%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
  2. ^ "Темишварски зборник", Нови Сад 9/2017.
  3. ^ Северни деканат — Зрењанинска бискупија
  4. ^ а б Остојићево: „Познати житељи Остојићева“, приступ 3.10.2016.
  5. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  6. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  7. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]