Павле Вуисић
| Павле „Паја“ Вуисић | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
|
|||||||
| Пуно име | Павле Вуисић | ||||||
| Датум рођења | 10. јул 1926. | ||||||
| Место рођења | Београд ( Краљевина СХС) |
||||||
| Датум смрти | 1. октобар 1988. | ||||||
| Место смрти | Београд ( СФРЈ) |
||||||
| Супружник | Мирјана Вуисић | ||||||
| IMDb веза | |||||||
|
|||||||
Павле „Паја“ Вуисић (Београд, 10. јул 1926 — Београд, 1. октобар 1988.) је био српски глумац.
Садржај |
[уреди] Биографија
Рођен је 10. јула[1] 1926. године у Београду. Живео је у Београду са супругом Мирјаном[2].
Млађи брат Душан Вуисић је био такође глумац.
Студирао је право и све до почетка педесетих огледао се у новинарству (Радио Београд). Непуну сезону глумио је у Панчевачком позоришту, истовремено је статирао на филму Чудотворни мач (1950) Воје Нановића и безуспешно покушао да се упише на Академију.
Снимио је велики број филмова и телевизијских серија. Иако без формалног глумачког образовања, Вуисић је оставио неизбрисив траг у српској кинематографији[тражи се извор од 12. 2011.]. Био је глумац најширег дијапазона и без одређеног „фаха“, који је могао подједнако сугестивно играти све што одговара његовој „робусној и питомој природи“[тражи се извор од 12. 2011.].
Умро је 1. октобра 1988. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду[1].
[уреди] Филмска каријера
Филмску каријеру отпочиње 1955. епизодном улогом у филму „Шолаја“ Воје Нановића. Убрзо након те улоге добија главну улогу у Нановићевом филму „Три корака у празно“ (1958). За ту улогу добија Златну арену на фестивалу у Пули.
Већ од 1957. почиње сарадњу са бројним редителјима, играјући разноврсне улоге:
- Владимир Погачић (Суботом увече, 1957; САМ, 1959),
- Ватрослав Мимица (Прометеј с отока Вишевице, 1965; Понедељак или уторак, 1966; Сељачка буна 1573, 1975; Последњи подвиг диверзанта Облака, 1978),
- Жика Павловић (Непријатељ, 1965; Буђење пацова, 1967; Заседа, 1969),
- Бранко Бауер (Доћи и остати, 1965; Салаш у Малом риту, 1976),
- Бора Драшковић (Хороскоп, 1969; Живот је леп, 1985),
- Вељко Булајић (Битка на Неретви, 1969),
- Александар Петровић (Мајстор и Маргарита, 1972),
- Горан Паскаљевић (Чувар плаже у зимском периоду, 1976; Пас који је волео возове, 1977; Посебан третман, 1980; Сутон, 1983),
- Срђан Карановић (Петријин венац, 1980),
- Слободан Шијан (Ко то тамо пева, 1980; Маратонци трче почасни круг, 1982),
- Горан Марковић (Мајстори, мајстори, 1980) и
- Емир Кустурица (Сјећаш ли се Доли Бел, 1985).
Глумио је у више телевизијских серија ( Сервисна станица, Више од игре,) а Камионџије) су му донеле посебну популарност.
[уреди] Глумачка достигнућа
Један од ретких истакнутих филмских глумаца који ништа не дугују позоришту, током читаве каријере (више од сто филмова) изузетном је једноставношћу живљења и глумљења („чинило се да као да уопште не глуми, да је увек исти“[тражи се извор од 12. 2011.]) увек изнова провоцирао критичаре на покушаје да одгонетну тог „глумца првог плана“[тражи се извор од 12. 2011.], кога и Алберто Латуада (итал. Alberto Lattuada) сврстао у сам врх европске филмске глумачке елите[тражи се извор од 12. 2011.] (Вуисић је глумио у његовој „Степи“, 1962).
Упоређиван је са Жаном Габеном, Спенсером Трејсијем, Орсоном Велсом, М. Симоном и Х. Бауром,[тражи се извор од 12. 2011.] издвајан као непоновљива личност, гигант југословенске филмске глумачке уметности[тражи се извор од 12. 2011.]. Вуисић је својом појавом, изражајним лицем, дискретном и лежерном глумом, и неком елементарном истинитошћу успевао да надогради и лоше сценарије[тражи се извор од 12. 2011.].
[уреди] Филмографија
[уреди] Награде и признања
Године 1959. добио је тек основану Седмојулску награду СР Србије за филмску уметност, а касније и награду за животно дело „Славица“ на фестивалу у Нишу.
Иако често у ситуацији да прихвати све што му понуде, глумио је и у филмовима најистакнутијих редитеља, па му је улога дједа Јуре у „Догађају“ (1969) Ватрослава Мимице донела „Октобарску награду“ града Београда и „Цара Константина“ у Нишу, улоге у филмовима „Хајка“ (1977) Жике Павловића, „Бештије“ (1977) Живка Николића и „Повратак отписаних“ (1976) Александра Ђорђевића.
„Златну арену“ на фестивалу у Пули 1977. године добија за исте филмове, а уједно и за улогу у остварењу „Лептиров облак“, иначе ауторско остварење редитеља З. Рандића. Исте године за ову улогу добија и награду „Цар Константин“ у Нишу.
За улогу у филму „Размеђа“ из 1973. године, редитеља Креше Голика добија „Гран При“ на фестивалу у Нишу.
[уреди] Занимљивости
- Надимак Павла Вуисића је био Паја, али и Паја Чутура по истоименом лику из серијала Камионџије.
- Није имао успеха у покушају да се упише на глумачку академију.
- Био је боем[3] и особењак посебне врсте (слободно време је проводио на реци Сави, далеко од друштвене и културне јавности, никада није изговарао текст како је написан, није прихватао своје материјално учешће у филму, непрофесионалност, губљење времена, свој је рад наплаћивао одмах).
- Награда „Славица“ филмског фестивалу у Нишу, чији је Паја био један од добитника, преименована је њему у част и данас носи његово име.
- Двадесет једну годину после Павлове смрти, 2009. године је објављен документарни роман о његовом животу. Романсирана биографија аутора Александра Ђуричића[3], објављена је у издању издавачке куће ВБЗ Београд и Блица и носи наслов „После фајронта” (ISBN 9788679980854).
[уреди] Види још
[уреди] Извори
- ^ а б Павле Вуисић, преузето 18. априла 2011.
- ^ Грешка цитирања Лоша ознака
<ref>; нема текста за ref-ове под именомblic.; $2 - ^ а б Романсирана биографија Павла Вуисића, РТС од 22. јуна 2009. године, преузето 18. априла 2011.
[уреди] Спољашње везе
ИМДб Павле Вуисић на ИМДб-у ((en))
