Пепца Кардељ

С Википедије, слободне енциклопедије
пепца кардељ
Пепца Кардељ, Зденка Кидрич и Вида Томшич
Лични подаци
Име при рођењуЈожефа Мачек
Датум рођења(1914-02-20)20. фебруар 1914.
Место рођењаЗадоброва, код Љубљане, Аустроугарска
Датум смрти15. април 1990.(1990-04-15) (76 год.)
Место смртиЉубљана, СР Словенија, СФР Југославија
Професијадруштвено-политичка радница
Породица
СупружникЕдвард Кардељ
Деловање
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинпотпуковник у резреви
Одликовања
Орден народног ослобођења Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Орден братства и јединства са сребрним венцем Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Јожефа Пепца Кардељ (рођ. Мачек; Задоброва, код Љубљане, 20. фебруар 1914 — Љубљана, 15. април 1990) била је учесница Народноослободилачке борбе и друштвено-политичка радница СР Словеније.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена је 20. фебруара 1914. у селу Задоброва, код Љубљане. Завршила је основну школу и нижу гимназију. Њен рођени брат Иван Мачек (1908–1993) се као млади тесарски радник прикључио револуционарном радничком покрету и 1931. постао члан илегалне Комунистичке партије (КПЈ). Ово је значајно утицало на њу да се и она прикључи комунистичком револуционрном покрету и јануара 1935. постане члан КПЈ.[1] [2][3]

На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Словеније 17. априла 1937. била је једина жена. Тада је изабрана за члана првог Централног комитета КПС, чији је секретар био Франц Лескошек.[2][3]

Након окупације Југославије, 1941. активно је учествовала у организовању Народноослободилачког покрета (НОП) и раду Олободилачког фронта Словеније (ОФ). Децембра 1941. године ухпшена је са групом комуниста, међу којима су били – Миха Маринко, Тоне и Вида Томшич. После дужег мучења у италијанској полицији, заједно са ухапшенима је предата Гестапоу, али их је он два месеца касније вратио Италијанима. Војни суд у Љубљани је 16. маја 1942. на порцесу против Тонета Томшича, кога је осудио на смрт, Пепцу осудио на 18 година затвора.[2][3]

У затвору је остала све до капитулације Краљевине Италије, септембра 1943. године. Тада је са другим политичким затвореницима из Југославије доведена у логор англо-америчке војне управе у Карбонари, код Барија. Овде је остала до јануара 1944. када се вратила у Словенију, где је радила у Централном комитету КП Словеније.[2][3]

Након Другог светског рата бавила се друштвено-политичким радом и била активна у друштвеним организацијама. Као супруга високог државно-партијског функционера учествовала је у разним протоколарних дужностима приликом иностраних посета и приликом дочека страних гостију. Дуги низ година била је председница Савезног одбора Породица и домаћинство. Била је члан Центеалног комитета СК Словеније (бирана на Првом, Другом, Трећем и Четвртом конгресу), Извршног одбора Савезног одбора ССРН Словеније, члан Централног већа Савеза синдиката Југославије, Главног одбора СУБНОР Југославије и Савета федерације. Бирана је за посланика Народне скупштине ФНРЈ и Народне скупштине НР Словеније. Имала је чин резервног потпуковника ЈНА.[1][4][2][3]

Од 1939. била је у браку са Едвардом Кардељем (1910–1979), комунистичким револуционарем и после рата високим државним и партијским функционером СФР Југославије. Имали су ћерку Веру и сина Борута (1941–1971), који је био песник.[1]

Умрла је 15. априла 1990. у Љубљани од последица срчаног удара. Њена смрт догодила се између првог и другог круга првих вишепартијских избора у Словенији (8. и 22. април), због чега је била предмет разних контроверзи. У јавности се спекулисало да је извршила самоубиство, а студентски лист Трибун неколико недеља пре њене смрти (26. марта) објавио је њено наводно писмо под називом Народно помирење сад, у коме је критиковала комунистички режим, као и руководство реформисаног Савеза комуниста Словеније.[5][6][7]

Сахрањена је на гробљу Жале у Љубљани.[8]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден народног ослобођења, Орден заслуге за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и др.[1][2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Ko je ko 1957, стр. 308.
  2. ^ а б в г д ђ Vojna enciklopedija 4 1972, стр. 240.
  3. ^ а б в г д Leksikon NOR 1 1980, стр. 475.
  4. ^ Ko je ko 1970, стр. 446.
  5. ^ „Tribun broj 5 od 26. marta 1990.”. dlib.si. 26. 03. 1990. 
  6. ^ „Lažno pismo: razkrita je enigma smrti Pepce Kardelj”. reporter.si. 21. 01. 2018. 
  7. ^ „Zakaj je skrivnostno umrla Pepca Kardelj? Je povedala preveč?”. vfokusu.com. 06. 01. 2021. 
  8. ^ „Slovenski grobovi: Kardelj Pepca”. najdigrob.sij. n.d. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пепца_Кардељ&oldid=27554741”