Пирова победа

С Википедије, слободне енциклопедије

Пирова победа је израз којим се означава велика победа са превеликом ценом. Приписује се војсковођи у Пировом ратуПиру, чија је армија претрпела велике губитке упркос победама над Римљанима у биткама код Хераклеје 280. п. н. е. и Аскула 279. п. н. е. После тих битака наводно је рекао: „Још једна оваква победа и вратићу се у Епир без иједног војника“.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Пирова победа је добила име по краљу Пиру од Епира, чија је војска претрпела ненадокнадиве губитке у победи над Римљанима у бици код Хераклеје 280. п. н. е. и бици код Аскула 279. п. н. е, током Пировог рата. После последње битке, Плутарх прича у Дионисијевом извештају:

У обе победе у Епиру, Римљани су претрпели веће жртве, али су имали много већи број заменика, тако да су жртве имале мањи утицај на римске ратне напоре од губитака краља Пира.

Извештај се често цитира као:

Ne ego si iterum eodem modo vicero, sine ullo milite Epirum revertar.
Ако поново остварим такву победу, вратићу се у Епир без иједног војника. — Орозије[1]

или

Ако победимо у још једној бици са Римљанима, бићемо потпуно уништени. — Плутарх[2]

Термин је ушао у енглески језик због широко распрострањених заблуда о величини Пирових губитака. Почевши од пре 1800-их, латинске књиге историје говоре да је Пир претрпео губитке у десетинама хиљада.[3]

Примери Пирових победа[уреди | уреди извор]

  • Битка код Аскула (279. п. н. е.), Пир од Епира и италијански савезници против Римске републике: Римљани су, иако су претрпели дупло више жртава, могли лако да попуне своје редове. Пир је изгубио већину својих команданата и велики део снага које је довео у Италију и повукао се на Сицилију.
  • Битка код Авараира (451),[4][5] Вардан Мамиконијан и хришћански јерменски побуњеници против Сасанидског царства: Персијанци су победили, али се битка показала као стратешка победа Јермена, пошто је Авараир утро пут Нварсакском споразуму (484. године), који је гарантовао јерменској аутономију и верску слободу.
  • Опсада Сигетвара (1566),[6][7] Османско-хабзбуршки ратови: иако су Османлије победиле у опсади, то се може сматрати Пировом победом због великих османских жртава, смрти султана Сулејмана и последичног одлагања до османског притиска на Беч те године који је обуставио османску експанзију у Европи.
  • Опсада Остендеа (1601–1604),[8][9][10] Осамдесетогодишњи рат: три године Шпанци су покушавали да заузму ову луку од холандских и енглеских бранилаца, чак и када су Холанђани проширили своју територију даље на исток. Огромни трошак и жртве опсаде су додатно појачане шпанском каснијом кампањом да поврати холандске добитке, која је мало постигла, а до 1607. Шпанија је банкротирала. Резултирајуће дванаестогодишње примирје је заправо учинило Низоземску републику независном државом.
  • Битка код Малплакеа (1709),[11][12][13] Рат за шпанско наслеђе: битка је била победа савезника јер је Марлборова војска задржала позиције на бојном пољу, али је претрпела двоструко више француских губитака и није могла да је настави. Француска војска се повукла у добром стању и релативно нетакнута, и остала је снажна претња од даљих савезничких операција.
  • Битка код Гангване (1741) вођена је између 1000 коњаника Раторе из Џодпура и комбинованих армија Могулског царства, и Џајпура од 100.000 ратника са стотинама топова и артиљерије код Гангване. Џајпур је изашао као победник, али са тешким губицима од 12 хиљада погинулих и неколико хиљада рањених.[14][15]
  • Битка код Бункер Хила (1775),[16][17] Амерички револуционарни рат: након три напада на колонијалне снаге, Британци су освојили контролу над полуострвом Бостон у раним фазама рата, али их је ангажман коштао много више жртве него што су Американци имали (укључујући велики број официра) и навело их је да усвоје опрезније методе, што је помогло америчким побуњеничким снагама; политичке реперкусије су повећале колонијалну подршку независности.
  • Битка код Гилфорд Кортхауса (1781),[18][19] Амерички револуционарни рат: у овој краткој бици, британске снаге су победиле надмоћнију америчку војску; Британци су изгубили знатан број људи и њихова намера да освоје јужне колоније морала је бити промењена.
  • Битка код Чанселорсвила (1863),[20] Амерички грађански рат: Генерал Роберт Е. Ли је поделио своју војску пред Хукеровим већим снагама Уније; одважна стратегија је омогућила војсци Конфедерације да добије дан против бројчано надмоћнијег непријатеља. Међутим 20% Лијеве војске је рањено или убијено, укључујући генерала Стоунвола Џексона, и његове губитке је било тешко надокнадити. Лијева ослабљена војска кренула је у офанзиву, али је мање од два месеца касније поражена и принуђена да се повуче после битке код Гетисбурга.
  • Битка за Соломонова острва (1942),[21][22][23] Други светски рат: Јапанске и савезничке поморске снаге сусреле су се током борбе за Гвадалканал и оближња острва. Након размене ваздушних напада са носача, амерички површински бродови су се повукли са једним потопљеним, а другим тешко оштећеним. Јапанске снаге оствариле су тактичку победу, пошто ниједан од њихових бродова није потопљен, али је тежак губитак незаменљивих ветеранских ваздухопловних посада био у стратешкој предности за савезнике.
  • Битка код резервоара Чосин (1950),[24][25] Корејски рат: кинеска војска је покушала да опколи и уништи снаге УН-а, али у 17-дневној бици по хладном времену, снаге УН-а су Кинезима нанеле огромне губитке док су вршили повлачење. Кинези су окупирали североисточну Кореју, али се нису опоравили све до пролећа, а УН су задржале упориште у Кореји.
  • Битка за Вуковар (1991),[26][27] Рат у Хрватској: Југословенска народна армија (ЈНА) је опседала град Вуковар, који су држали Збор народне гарде и цивилни добровољци. После 87 дана, разрушени град је пао у руке ЈНА. Иако је град био опкољен са свих страна, то је исцрпило Југословенску војску и паравојне формације које су имале двадесетак пута више војника и потпуну оклопну и артиљеријску надмоћ, а имала је дупло више губитака.

Друге употребе[уреди | уреди извор]

Термин се користи као аналогија у бизнису, политици и спорту да опише борбе које на крају упропасте победника.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Historiarum Adversum Paganos Libri, IV, 1.15.
  2. ^ Plutarch. „The Life of Pyrrhus”. Parallel Lives. IX (1920 изд.). Loeb Classical Library. стр. 21.8. Приступљено 26. 1. 2017. 
  3. ^ Fletcher, Ann; Dutton, S.; Dutton, H.F. (1798). The Study of History Rendered Easy, by a Plan Founded on Experience. University of St. Andrews. 
  4. ^ Hewsen, Robert H. (17. 8. 2011). „AVARAYR”. Encyclopædia Iranica. „So spirited was the Armenian defense, however, that the Persians suffered enormous losses as well. Their victory was pyrrhic and the king, faced with troubles elsewhere, was forced, at least for the time being, to allow the Armenians to worship as they chose. 
  5. ^ Susan Paul Pattie (1997). Faith in History: Armenians Rebuilding Community. Smithsonian Institution Press. стр. 40. ISBN 1560986298. „The Armenian defeat in the Battle of Avarayr in 451 proved a pyrrhic victory for the Persians. Though the Armenians lost their commander, Vartan Mamikonian, and most of their soldiers, Persian losses throughout battles in the 4th to 6th century were proportionately heavy, close to 350,000, and Armenia was allowed to remain Christian. 
  6. ^ Kohn, George C., ур. (2006). Dictionary of Wars (на језику: енглески) (Third изд.). Infobase Publishing. стр. 47. ISBN 978-0-8160-6577-6. 
  7. ^ Lázár, István; Tezla, Albert (1999). An Illustrated History of Hungary (на језику: енглески) (6th изд.). Budapest: Corvina Books. стр. 70. ISBN 978-963-13-4887-3. 
  8. ^ Motley, John Lothrop (1908). Motley's Dutch Nation: Being the Rise of the Dutch Republic (1555-1584). University of Wisconsin: Harper & brothers. стр. 754. „For three years Ostend had occupied the entire Spanish army exhausting entirely the resources of Spain while leaving the Dutch free to increase their wealth and power by trade and commerce. It had paid to defend Ostend 
  9. ^ Cortés, Manuel Lomas (2008). La expulsión de los moriscos del Reino de Aragón: política y administración de una deportación (1609–1611). Centro de Estudios Mudéjares. стр. 38. ISBN 9788496053311. „la pirrica victoria en el sitio de Ostende 
  10. ^ Maland, David (1980). Europe at war 1600–1650. Rowman and Littlefield. ISBN 9780847662135. „it was in many ways a Pyrrhic victory, because Maurice in 1604 led his troops against Sluys. What began as a diversionary raid to lure Spain from Ostend developed into a properly conducted siege and since neither side would take risk of interfering with the others siege works the fall of Ostend was balanced by the fall of Sluys - which it could be argued was more useful to the United Provinces. 
  11. ^ Lynn, John A. (1999). The Wars of Louis XIV: 1667–1714. London: Longman. стр. 334. ISBN 0-582-05629-2. „"Marlborough's triumph proved to be a Pyrrhic victory" 
  12. ^ Delbrück, Hans (1985). History of the Art of War, Volume IV: The Dawn of Modern Warfare. Превод: Renfroe, Walter J. Eastport, Conn.: Praeger. стр. 370. ISBN 0-8032-6586-7. „Malplaquet was what has been termed with the age-old expression a "Pyrrhic victory”... 
  13. ^ In a letter to Louis XIV, the French general Villars wrote: "Si Dieu nous fait la grâce de perdre encore une pareille bataille, Votre Majesté peut compter que tous ses ennemis seront détruits."
  14. ^ Fall Of The Mughal Empire - Vol.
  15. ^ Rajasthan Through the Ages (на језику: енглески). Sarup & Sons. 2008-01-01. стр. 154. ISBN 9788176258418. „Battle of Gangwana 1741. 
  16. ^ Clinton, Henry (1954). Willcox, William B., ур. The American Rebellion: Sir Henry Clinton's Narrative of His Campaigns, 1775–1782. Yale University Press. OCLC 1305132. „A few more such victories would have shortly put an end to British dominion in America. 
  17. ^ „Battle of Bunker Hill”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. 8. 12. 2016. Приступљено 25. 1. 2016. „Although the British eventually won the battle, it was a Pyrrhic victory that lent considerable encouragement to the revolutionary cause. 
  18. ^ British Whig Party leader and war critic Charles James Fox said, "Another such victory would ruin the British Army!"
  19. ^ McGrath, Nick. „Battle of Guilford Courthouse”. George Washington’s Mount Vernon: Digital Encyclopedia. Mount Vernon Ladies’ Association. Приступљено 26. 1. 2017. „In three hours, Cornwallis's army took possession of the field, but it was a Pyrrhic victory... Cornwallis could not afford the casualties his army sustained, and withdrew to Wilmington. By doing so, Cornwallis ceded control of the countryside to the Continentals. 
  20. ^ Andrews, Evan (1. 9. 2015). „5 Famous Pyrrhic Victories”. History. A&E Television Networks, LLC. Приступљено 17. 7. 2016. 
  21. ^ Levine, Alan J. (1995). The Pacific War: Japan Versus the Allies. Westport, Connecticut: Praeger. стр. 104. ISBN 0-275-95102-2. Приступљено 26. 1. 2017. „This battle of the Santa Cruz Islands was clearly a Japanese victory; the sole Japanese victory in a carrier battle during the war. But it was a Pyrrhic victory, which the Japanese were in no condition to exploit. The damage to their carriers was serious, and their plane losses very heavy. Moreover, the land-based air force at Rabaul was exhausted; many of its best pilots were dead. In late October, the Japanese air effort fell off steeply. Because of its heavy losses and inadequate pilot training program, the Japanese naval air force had already slipped into a qualitative decline from which it never recovered. 
  22. ^ Pike, Francis (2015). „Guadalcanal: Henderson Field and the Santa Cruz Islands (September 1942 - January 1943)”. Hirohito's War: The Pacific War, 1941-1945. London: Bloomsbury Publishing Plc. стр. 509. ISBN 978-1-4725-9670-3. Приступљено 26. 1. 2017. „Vice-Admiral Nagumo, who was transferred to shore duty after the battle, reported to the Combined Fleet with greater than usual insight and honesty, "This battle was a tactical win, but a shattering strategic loss for Japan. Considering the great superiority of our enemy's industrial capacity, we must win every battle overwhelmingly to win this war. This last one, although a victory, unfortunately, was not an overwhelming victory." Naval victories are usually counted in ships lost but given the destruction of the cream of the Japanese Navy’s aircrews, it could even be argued that, in the case of the Battle of the Santa Cruz Islands, the Japanese came off worst. Reporting several weeks after the battle, Nimitz too correctly calibrated the result of the battle: "This battle cost us the lives of many gallant men, many planes and two ships that could ill be spared... We nevertheless turned back the Japanese again in their offensive to regain Guadalcanal and shattered their carrier air strength on the eve on the critical days of mid-November. It was indeed a pyrrhic victory." 
  23. ^ Toll, Ian W. (2015). The Conquering Tide: War in the Pacific Islands, 1942-1944. Pacific War Trilogy. II. W. W. Norton & Company. ISBN 978-0393080643. Приступљено 26. 1. 2017. „As at Coral Sea, the contest would go into the books as a tactical victory for the Japanese but a strategic victory for the Americans... The Japanese press reported another triumph, and the rank and file cheered another fantastic victory. But the senior commanders of the navy privately acknowledged that the result had been, at best, a pyrrhic victory. 
  24. ^ Xu, Yan (徐焰) (1990). 第一次较量:抗美援朝战争的历史回顾与反思 [First Confrontation: Reviews and Reflections on the History of War to Resist America and Aid Korea] (на језику: кинески). Beijing: Chinese Radio and Television Publishing House. стр. 59. ISBN 978-7-5043-0542-8. 
  25. ^ Roe, Patrick C. (2000). The Dragon Strikes: China and the Korean War, June-December 1950. Novato, California: Presidio. стр. 412. ISBN 978-0-89141-703-3. 
  26. ^ Woodward, Susan L. (1995). Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution after the Cold WarНеопходна слободна регистрација. Washington, D.C.: Brookings Institution Press. стр. 258. ISBN 978-0-8157-9513-1. 
  27. ^ Central Intelligence Agency Office of Russian and European Analysis (2000). Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990–1995: Volume 1. Washington, D.C.: Central Intelligence Agency. стр. 99. ISBN 978-0-16-066472-4.