Поливода
Поливода је хипотетички полимерни облик воде који је био предмет бројних противуречности крајем '60-их година прошлог века.[1] Касније се показало да је у питању била илузија и данас се углавном помиње у склопу патолошке науке.
Историја[уреди | уреди извор]
Шездесетих година прошлог века руски истраживач Н. Федјакин испитивао је особине воде коју је претходно пропуштао кроз кварцне капиларе и пронашао да она има потпуно различите особине од обичне воде, рецимо знатно вишу тачку кључања и знатно нижу тачку мржњења.[2]
Борис Дерјагин, директор лабораторије за физику површина у Москви поновио је и унапредио Федјакинове експерименте и утврдио да је тачка мржњења мистериозне воде испод −40 °C, тачка кључања изнад 150 °C и густина приближно 1,1 до 1,2 g/cm³. Ови резултати објављени у совјетским часописима нису били познати осталим истраживачима док Дерјагин није своје резултате приказао у Енглеској 1966.[3] Тек су тада иста истраживања започета у западним земљама.
Због огромног потенцијалног значаја Дерјагинових резултата дошло је до праве истраживачке грознице у којој су неки истраживачи могли да понове Дерјагинеове резултате, а неки не. Било је разних спекулација укључујући и бојазан да би обична вода у контакту са поливодом, како је у међувремену овај облик воде добио име, могла да се полимеризује и промени своје физичке особине што би означило крај живом свету на планети Земљи.
Било је јасно да шароликост у резултатима потиче од недовољне контроле потенцијалних примеса. Проблем је био у томе што су особине поливоде одређиване индиректно, па је обична вода са најмањим присуством примеса могла да се понаша као поливода. И заиста, амерички истраживач Денис Русо је, скоро шале ради, исте експерименте поновио са знојем са својих дланова и нашао да је спектроскопски потпис зноја идентичан ономе који је приписиван поливоди. Другим речима, испоставило се да поливода није ништа друго до обична вода са малом количином биолошких нечистоћа.[4]
Уследила је серија других озбиљних експеримената из које је јасно уследило да пажљиво пречишћена вода у истим поступцима којима је добијена поливода задржава све своје особине као и да није било третмана. Другим речима, показало се да је поливода само производ бујне маште и слабо контролисаних експеримената.
Денис Русо је касније 'откриће' поливоде користио као класичан пример патолошке науке.[5]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Franks, F., Polywater. Cambridge, MA, The MIT Press. 1981. ISBN 978-0-262-06073-8.
- ^ Fedyakin, N. Nikolai: Change in the Structure of Water during Condensation in Capillaries, Kolloid Zhournal 24. 1962. стр. 497.
- ^ Deryagin, Boris V.: Effects of Lyophile Surfaces on the Properties of Boundary Liquid Films, Disc. Faraday Society 42, 1966, pp. 109-119
- ^ Rousseau, Denis L.: 'Polywater' and Sweat: Similarities Between Infrared Spectra, Science 171 (1971), pp. 170-172
- ^ Rousseau, Denis L., Case Studies in Pathological Science, American Scientist, 1992, January-February, 80, 54-63