Пјер Жозеф Прудон

С Википедије, слободне енциклопедије

Пјер Жозеф Прудон
Пјер Жозеф Прудон
Лични подаци
Датум рођења(1809-01-15)15. јануар 1809.
Место рођењаБезансон, Француска
Датум смрти19. јануар 1865.(1865-01-19) (56 год.)
Место смртиПариз, Француска
Филозофски рад
Утицаји од
Утицао на

Пјер Жозеф Прудон (франц. Pierre-Joseph Proudhon;[5] Безансон, 15. јануар 1809 — Париз, 19. јануар 1865) је био француски социјалиста,[6][7][8][9] економиста и социјални филозоф који се сматра једним од првих анархистичких мислилаца (био је први мислилац који је себе назвао анархистом).[10][11][12] Многи сматрају Прудона „оцем анархизма“.[13] Прудон је постао члан Француског парламента након Револуције 1848. године, након чега је себе називао федералистом.[14] Прудон је слободу којој је тежио описао као „синтезу комунизма и својине“.[15] Неки сматрају да је његов мутуализам део индивидуалистичког анархизма[16][17][18] док га други сматрају делом социјалног анархизма.[19][20][21]

Биографија[уреди | уреди извор]

Пјер Жозеф Прудон се родио у Безансону, Француска, 1809. године.[22] Као син пропалог ситног сељака који након ликвидације поседа (прогутала га је хипотека) почиње да се бави прављењем бачви, целог живота је осећао носталгију за изгубљеним имањем. Проудон се није помирио са пропадањем тог социјалног слоја који живи искључиво од свог рада, тако да је целог живота изграђивао идеју која ће сиромашнима омогућити социјалну равноправност.

У свом памфлету “Шта је власништво?”[23] Прудон је осудио злоупотребу концентрисане економске моћи и приватно власништво. Ту је изрекао своју чувену тврдњу „Власништво је крађа“. Његове теорије учиниле су га популарним мислиоцем, и био је изабран у конститутивну скупштину после револуције 1848. У скупштини његов предлог за прикупљање антивласничког пореза на станарине и камате је одбачен. Такође је покушао да оснује народну банку у којој би били давани бескаматни кредити.

7. фебруара 1848. објавио је први анархистички часопис “Le Representant du Peuple”. Он каже да ослобођење радничке класе може остварити само радничка класа сама, без помоћи власти. Часопис је продат у 40.000 примерака.

Прудон је био затворен од 1849. до 1852. због критиковања Луја Наполеона. После пуштања из затвора живео је у егзилу у Белгији. Након што је помилован 1862. вратио се у Француску слабог здравља и умро је 19. јануара 1865.

Његове мисли су утицале и на Бланкија и Лафаржа, а у време Прве интернационале његова идеја је била најјача. После конгреса у Бриселу 1868. његов утицај у Интернационали опада. У радничком покрету Француске, марксизам је потиснуо прудонизам тек стварањем Француске радничке партије 1879, а са поразом париске комуне, поражен је и прудонизам.

Социјална филозофија[уреди | уреди извор]

Прудон сматра да друштво и односе у њему треба уредити према људској природи. Врховни принцип човекове природе јесте правда и зато је она не само основа за вредновање садашњости и будућности већ и принцип на коме се треба организовати нови поредак. На социјалном плану, правда је нешто више од “интереса и рачуна”, она је снага душе која остварује право; основ људског друштва, друштвене кохезије и заједничког живота. Правда не проистиче из споља наметнутог ауторитета, нити из друштва и односа у њему. Бит човека и његове друштвености је у њему самом. Друго битно својство човека је рад, који је такође непроменљив и вечан. Правда и достојанство су у нама самима. Спознаја, поштовање и одбрана достојанства у себи самоме и у другоме јесте правда. Правда се остварује преко разума. Темељна претпоставка правде је слобода и то таква да индивидуа поштује достојанство других људи и да поштује принципе солидарности у друштвеном животу.

Мутуализам[уреди | уреди извор]

Прудонов мутуализам (узајамност) је поредак који произилази из индивидуалне воље, рада и разума. Једини принцип тог поретка је слободни појединац, а он је пак слободан само ако спозна праву природу и ако поступа у складу са њом. Та слобода је неспојива са било каквим ауторитетом, насиљем, угњетавањем и не може да постоји тамо где постоји неједнакост. Једнакост произилази из правде, из урођених особина људи, из идентичности разума и тежње за очувањем достојанства. Она се огледа у праву појединца да располаже целокупним производом свога рада, тј. суштина једнакости је у социјалној слободи човека као приватног власника, приватног произвођача тј. приватног индивидуума.

Узајамно поштовање интереса и достојанства - поштовање за поштовање, јемство за јемство, услуга за услугу тј. мутуализам, јесте једнакост. Проудон каже да садашњи поредак није поредак правде, слободе и једнакости већ поредак општег и прогресивног зла. Он сматра да Француска револуција није успела јер је економска структура друштва остала недирнута, политика је надвладала економију, стврајући противречности између рада и ауторитета, слободе и поретка тј. политичке економије и политике. Смисао политике није у домену политике (промена власти), већ у домену социјалне економије. Политичка конституција почива на ауторитету, суверенитету и насиљу над појединцима. Тражити њену бит је бесмислено јер је ауторитет, као и божанство, ствар вере, а не спознаје.

Критика државе[уреди | уреди извор]

Према Прудону, политички принцип, Држава, изграђен је на следећим догмама: првобитна поквареност људске природе, битна неједнакост живота, вечни карактер супротности и ратова и фаталност беде. Из ових догми нужно следе: неопходност Државе тј. покорност, резигнација и вера. Одатле произилази подела народа на касте и класе, које су једна другој подређене, сврстане и поређане у пирамиду на чијем се врху налази власт; административна централизација; правосудна хијерархија, полиција и верски ритуали. Тај систем владе-државе-политичке конституције има за циљ: просвећивање и оправдање покорности грађана Држави; покорност сиромашног човека богатом; радника паразиту; лаика свештенику, итд. Прудон тврди да је Држава организам за одржавање неједнакости, потчињавање и угњетавање људи. Она је зато препрека за стварање праведног поретка. Није довољно само рећи то да је Држава зло већ и то да зло треба уклонити и треба дати одговор на питање како то учинити. Проудон сматра да су избори обична лакрдија, директно законодавство и директна управа су илузије у постојећем систему. Ако се стари поредак заснива на ауторитету и вери тј. утемељен је по божанском праву, нови је заснован по људском праву тј. на спонтаној делатности индустрије сагласно са друштвеним и индивидуалним разумом.

Визија новог друштва[уреди | уреди извор]

Проудон је замишљао друштво у ком би људска етичка природа и смисао за моралну одговорност били тако развијени да би власт, која би регулисала и штитила друштво, била непотребна. Проудон је одбијао коришћење силе у наметању било ког система људима. У идеалном стању друштва, што је он називао анархијом, људи би се понашали на одговоран и етички начин, по својој слободној вољи.

У Прудоновом социјалном учењу политички поредак је поредак закона а економски је поредак уговора. Поредак уговора би требало да замени поредак закона на следећи начин: уместо влада – индустријска организација, уместо закона - уговори, уместо политичке власти - економске снаге, уместо старих класа грађана - категорије и функције пољопривреде, индустрије, трговине, итд, уместо јавне снаге - колективна снага, уместо војске - индустријска удружења, уместо полиције - истоветност интереса, уместо политичке - економска централизација. То је поредак без функционера, интелектуална централизација економских снага. Нови поредак би требало да буде заснован на органској вези слободних и суверених индивидуалних воља који се остварује преко хармоније њихових интереса, а не преко насилне централизованости коју спроводи Држава. Тиме се укидају класе а спорови између слободних појединаца се решавају споразумно а не бунама, револуцијама и насиљем.

Дела[уреди | уреди извор]

  • 1840 Qu'est ce que la propriété? (Шта је својина?)
  • 1846 Système des contradictions économiques ou Philosophie de la misère (Филозофија беде)
  • 1861 La Guerre et la Paix (Рат и мир)
  • 1863 Du principe Fédératif (Принципи федерализма)
  • 1866 Théorie de la propriété (Теорија својине)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Zimmerman, Judith E. (1984). „Herzen, Proudhon and La Voix du Peuple: A Reconsideration”. Russian History. 11 (4): 422—450. doi:10.1163/18763316-i0000025. 
  2. ^ Hoffman, Robert (1967). „Marx and Proudhon: A Reappraisal of Their Relationship”. The Historian. 29 (3): 409—430. doi:10.1111/j.1540-6563.1967.tb01785.x. „My real masters, those who have caused fertile ideas to spring up in my mind, are three in number: first, the Bible; next, Adam Smith; and last, Hegel.” 
  3. ^ Rudyntsky, Ivan Lysiak (1952). „Drahomanov as a Political Theorist”. Ур.: Rudyntsky, Ivan Lysiak. Mykhailo Drahomanov: A Symposium and Selected Writings. New York: Ukrainian Academy of Arts and Sciences. стр. 73—74. OCLC 461195833. 
  4. ^ Canto-Sperber, Monique (2004). „Proudhon, the First Liberal Socialist”. Ур.: Parrine, Mary Jane. A Vast and Useful Art: The Gustave Gimon Collection on French Political Economy. Stanford University. стр. 84—97. 
  5. ^ Jones, Daniel (2011). Roach, Peter; Setter, Jane; Esling, John, ур. Cambridge English Pronouncing Dictionary (18. изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-15255-6. 
  6. ^ Landauer, Carl; Landauer, Hilde Stein; Valkenier, Elizabeth Kridl (1979) [1959]. "The Three Anticapitalistic Movements". European Socialism: A History of Ideas and Movements from the Industrial Revolution to Hitler's Seizure of Power. University of California Press. pp. 59, 63. "In France, post-Utopian socialism begins with Peter Joseph Proudhon. [...] [Proudhon] was the most profound thinker among pre-Marxian socialists."
  7. ^ Eatwell, Roger; Wright, Anthony (1999). Contemporary Political Ideologies (2nd ed.). London: Continuum. ISBN 9781855676053. стр. 82..
  8. ^ Newman, Michael (2005). Socialism: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 9780192804310. стр. 15..
  9. ^ Docherty, James C.; Lamb, Peter, eds. (2006). Historical Dictionary of Socialism. Historical Dictionaries of Religions, Philosophies, and Movements. 73 (2nd ed.). Lanham, Maryland: The Scarecrow Press. ISBN 9780810855601. стр. 284.. See also Lamb, Peter (2015). Historical Dictionary of Socialism (3rd ed.). Lanham: Rowman & Littlefield. ISBN 9781442258273. стр. 36, 57, 161, 263, 385..
  10. ^ Merriman, John M. (2009). How a Bombing in Fin-de-Siècle Paris Ignited the Age of Modern Terror. New Haven: Yale University Press. ISBN 9780300217933. стр. 42..
  11. ^ Leier, Mark (2006). Bakunin: The Creative Passion. New York: Seven Stories Press. ISBN 9781583228944. стр. 211..
  12. ^ Justice, Order and Anarchy: The International Political Theory of Pierre ... - Alex Prichard - Google Књиге
  13. ^ Guérin, Daniel (1989) [1970]. Anarchism: From Theory to Practice. New York: Monthly Review Press. . ISBN 9780853451754.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  14. ^ Binkley, Robert C. (1963) [1935]. Realism and Nationalism 1852–1871. Read Books. p. 118.
  15. ^ Woodcock, George, ed. (1977). The Anarchist Reader. Hemel Hempstead: Harvester Press. ISBN 9780391007093. стр. 68.. "This third form of society, the synthesis of communism and property, I call liberty."
  16. ^ George Edward Rines, ed. (1918). Encyclopedia Americana. New York: Americana Corporation. p. 624. OCLC 7308909.
  17. ^ Faguet, Émile (1970). Politicians & Moralists of the Nineteenth Century. Freeport: Books for Libraries Press. ISBN 0836918282. стр. 147..
  18. ^ Hamilton, Peter (1995). Émile Durkheim. New York: Routledge. ISBN 0415110475. стр. 79..
  19. ^ Knowles, Rob (2000). „Political Economy from Below: Communitarian Anarchism as a Neglected Discourse in Histories of Economic Thought”. History of Economics Review. 31 (1): 30—47. S2CID 141027974. doi:10.1080/10370196.2000.11733332. 
  20. ^ Bowen, James; Purkis, Jonathan (2004). Changing Anarchism: Anarchist Theory and Practice in a Global Age. Manchester University Press. ISBN 9780719066948. стр. 24..
  21. ^ The Anarchist FAQ Collective; McKay, Ian, ed. (2008/2012). An Anarchist Faq. I/II. Oakland/Edinburgh: AK Press. ISBN 9781902593906. OCLC 182529204.
  22. ^ Property is Theft!: A Pierre-Joseph Proudhon Anthology - Pierre-Joseph Proudhon - Google Књиге
  23. ^ Što je vlasništvo i drugi spisi - Pierre-Joseph Proudhon, Radule Knežević - Google Књиге

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Пјер Жозеф Прудон на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пјер_Жозеф_Прудон&oldid=27551711”