Ранко Радовић
| Ранко Радовић | |
|---|---|
 Ранко Радовић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 18. август 1935. |
| Место рођења | Подгорица, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 15. фебруар 2005. (69 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија и Црна Гора |
Ранко Радовић (18. август 1935 — 15. фебруар 2005) био je српски архитекта, сликар, и теоретичар архитектуре. Након његове смрти је установљена награда која носи његово име. Једини је домаћи архитекта чије је дело „Спомен кућа битке на Сутјесци” увршћено у књигу Чарлс Џенкса, Еволутивно стабло, 1991, 1993. године.
Биографија[уреди | уреди извор]
Магистрирао је 1971. године у Београду, код професора Оливера Минића. Докторирао је у Паризу 1980. године на Сорбони, код проф. Бернара Доривала.
Просветни рад[уреди | уреди извор]
Започео је професорску каријеру на Архитектонском факултету Универзитета у Београду (1972—1992), где је предавао „Савремену архитектуру и урбанизам“. Почетком ратних деведесетих одлази у Јапан, где је наставио професуру. Три године је провео у Јапану и још пет у Финској. Његов боравак у Јапану је подстакао низ предавања о архитектури Јапана на Коларчевом народном универзитету.
По позиву, 1996. године оснива и води „ Школу Архитектуре“, Смер за архитектуру и урбанизам, Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду. Готово 30 година руководио је последипломским студијама из савремене Архитектуре у Београду и Новом Саду.
Радовић је био редовни професор Универзитета у Новом Саду, Универзитета уметности у Београду, Техничког универзитета у Хелсинкију, Финска и Универзитета Цукуби, Јапан. Био је предавач на више од 20 универзитета у Риму, Палерму, Стокхолму, Паризу, Киону, Мелбурну, Хјоту, Лисабону...
Био је председник International Federation for Housing and Planning (IFHP) (Међународна федерација за урбанизам и становање, 1984-1992), члан Савета International Union of Architects (UIA) (Међународна унија архитеката, 1984-1990) и члан Дукљанске академије наука и умјетности у Подгорици.
Политички рад[уреди | уреди извор]
Радовић није исказивао интересовање за политику, али је изабран у владу Црне Горе премијера Мила Ђукановића јануара 2003. године. Био је потпуно несвакидашњи и оригиналан министар, када је пар дана по именовању затражио да му се као службено возило министарства додели бицикл.[1] Оставку на место министра подноси 11. септембра 2003. године,[2] а свој бицикл је поклонио најбољем ученику једне подгоричке основне школе.
Дела[уреди | уреди извор]
Архитектонска[уреди | уреди извор]
- 16 урбанистичких пројеката за насеља у Југославији, Финској и Луксембургу
- Занатско-услужни центар „Градић Пејтон“ на Чубури, Београд, 1968-1971.
- Скупштина општине, Аранђеловац, 1974.
- Спомен кућа битке на Сутјесци, Тјентиште, 1964-1971.
- Спомен обиљежје Љутотук, у Даниловград, 1975.
- Пошта, Врњачка Бања, 1975-1977.
- Банка, Врњачка Бања, 1976-1979.
- Хотел „Партизанка“ у Врњачкој Бањи, 1977, 1985.
- Пошта / банка, Апатин, 1986.
- Атеље 212 у Београду ,1992.
- Надградња ФТН, Нови Сад, 1996.
- Хала, Димитровград, 1996-2001.
Књижевна[уреди | уреди извор]
Објавио је преко 300 научних и стручних студија и есеја, 14 књига (3 у иностранству). Такође је аутор више од 30 ТВ емисија и серија о архитектури. Писао је за бројне архитектонске часописе.
- О архитектури, Клуб Младих Архитеката, Београд, 1971.
- Физичка структура града, ИАУС, Београд, 1972.
- Градски центри, Архитектонски факултет, Београд, 1976.
- Живи простор, Независна издања Слободана Машића, Београд, 1979.
- Форма града, STYLOS, Novi Sad, 2003 / Orion art, Београд, 2003 / Грађевинска књига, Београд, 2009.
- Антологија кућа, Грађевинска књига, Београд, 1985,1988,1989,1991.
- Нова антологија кућа, Грађевинска књига, Београд, 2007.
- Савремена архитектура, STYLOS, Нови Сад, 1998,2001.
- Врт или кавез, Прометеј, Нови Сад, 1995.
- Нови врт и стари кавез, STYLOS, Нови Сад, 2005.
Награде[уреди | уреди извор]
- 1987. Награда Београдског салона
- 1997. Награда УЛУПУДС за животно дело
- 1997. Вукова награда
Награда „Ранко Радовић“[уреди | уреди извор]
Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС) додељује награду „Ранко Радовић“.
Награда се додељује:
- аутору најбољег текста о архитектури, и
- аутору најзначајнијег архитектонског дела насталог у прошлој години.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Министарско возило од 85 евра Блиц, 5. април. 2003
- ^ Министар екологије и урбанизма поднио оставку Архивирано на сајту Wayback Machine (28. јул 2014) Радио телевизија Црне Горе, 11. септембар 2003.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- УЛУПУДС - Награда Ранко Радовић
- Архитектонски факултет Универзитета у Београду
- Према друштву и урбани пејзаж, Глас јавности, 28. септембар 2003.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
