Самариновац (Неготин)

Координате: 44° 16′ 04″ С; 22° 33′ 11″ И / 44.267666° С; 22.553° И / 44.267666; 22.553
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Самариновац (вишезначна одредница).

Самариновац
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округБорски
ОпштинаНеготин
Становништво
 — 2011.464
Географске карактеристике
Координате44° 16′ 04″ С; 22° 33′ 11″ И / 44.267666° С; 22.553° И / 44.267666; 22.553
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина49 m
Самариновац на карти Србије
Самариновац
Самариновац
Самариновац на карти Србије
Остали подаци
Позивни број019
Регистарска ознакаNG

Самариновац је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2022. у насељу је било 319 становника (према попису из 2011. било је 437 становника, према попису из 2002. било је 464 становника а према попису из 1991. било је 1021 становника).

Положај села[уреди | уреди извор]

Самариновац је ратарско сеоско насеље збијеног типа удаљено 5 километара северно од Неготина. Смештено је на просечно 50 метара надморске висине, на обалама Дупљанске реке, леве притоке канала Јасеничке реке, са обе стране пута Неготин-Прахово. Северна географска ширина насеља је од 44° 16’ 06”, источна географска дужина 22° 33’ 18”, а површина атара 1.324 хектара. Од Неготина се до овог насеља може стићи директним асфалтним путем.

Село је у средини неготинске равнице, између Неготина и Прахова. Куће су са обе стране пута Неготин-Кладово и Дупљанске (Самариновачке)реке.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Убраја се у стара насеља. Током историје три пута је мењало свој месни положај (Конопљиште, Селиште или Сељиште, па данашње место). Поред Сељишта и данашњег гробља је Старо Гробље (Момирнц Батрњ), на коме има камених споменика из друге половине 18. века. У ово гробље су се укопавали када је село било у Сељишту. У селу постоји место где је била црква средином прошлог, 19. века. Ту је изваљен камен од „часне трпезе, на коме је изрезано: „Согради каменђ Милошђ”. Овај су камен оградили споменицима Старог Гробља, да се не би газило по њему.[1]

Први пут се помиње у турским пописима (1530. године) као насеље са 56 кућа. Године 1586. је имало 42 куће, 1723-1725. (под називом Marinovatz) - 35 кућа, 1736 - 50 кућа, (1784. је забележено као Сумариновацз, а 1811. године као Самариновац), 1846. је имало 75 кућа, 1866. године 89 кућа, а 1924. године 141 кућу.[1]

Није могуће доказати одакле су пореклом становници најстаријег насеља. По неким подацима потичу са Косова. Селиште, где је раније било насеље било је чисто српско насеље. Касније се у њему почело говорити влашки, јер су досељене влашке и повлашене породице.[1]

По Мирославу Драшкићу становништво Самариновца чине Царани, углавном досељени из Влашке низије.[2]

Данашње насеље није подељено на „крајеве“ и „мале“.

У њему су између два светска рата живеле следеће фамилије: Илићи (Зечевићи - Јапурани) (слава Ђурђевдан), Стефановићи, Ђорђевићи и Мишковићи (слава Свети Никола), Жугравешти (славе Свети Стеван и Петковица), Флорићи (славе Свети Никола и Петковица), Рајцићи (слава Свети Арханђео), Маркулићи (слава Митровдан), Стојковићи и Стојимировићи (слава Свети Алимпије), Гимишешти и Савићи (слава Петковица), Барчуешти (слава Ђурђиц), Молцарешти и Чокланешти (слава Петковица), Станојевићи и Станојловићи (слава Петковица), Чумперикићи или Јоновићи (славе Свети Никола, Свети Јован и Свети Арханђео), Бугарчићи (слава Свети Никола), Илишкићи или Јанковићи (слава Свети Никола), Царани (славе Митровдан и Петковица), Унгурјани или Перићи (слава Свети Ђорђе), Вујешти (слава Петковица), Првуловићи (слава Петковица), Уљешти или Петровићи (слава Петковица), Владићи или Николићи (слава Свети Арханђео), Адамовићи (слава Мала Госпојина), Брнашеви или Лунгалешти (слава Петковица), Кебин (слава Ђурђевдан), Цонићи (слава Свети Василије), Рагушинов (слава Петковица), Добрићи (слава Петковица), Данчике (слава Велика Госпојина), Јапулешти (слава Свети Ђорђе и Петковица), Курту (слава Свети Никола), Божика (слава Свети Ђорђе), Димовићи (слава Свети Арханђео), Јанковићи (слава Свети Арханђео), Шишко (слава Петковица), Барбуловићи (слава Петковица), Јанковићи (слава Петковица), Аврамовићи (слава Свети Никола), Томићи (слава Петковица) и Ибраин (слава Свети Арханђео). Заветине у насељу су Ускрс и Спасовдан.[3]

Православни храм посвећен Светој Тројици у Самариновцу освећен је 1936. године. Становништво Самариновца је православно и национално се изјашњава као српско и влашко. Антропогеографским и етнолошким испитивањима сврстано је у влашка насеља.

Године 1921. насеље је имало 141 кућу и 742 становника, 1948. године 197 кућа и 906 становника, а 2002. године 226 кућа и 474 становника. Године 2007. у иностранству је из овог насеља радио 301 становник (углавном у Аустрији и Немачкој).

Основна школа је (почела са радом 1892. године) школске 2006/2007. године имала 11 ученика. Земљорадничка задруга у Самариновцу је основана 1920. године (обновљена 1947. године као Земљорадничко набавно-продајна задруга). Јула 1960. године припојена је Земљорадничкој задрузи у Неготину, заједно са задругама из Душановца и Прахова. Сељачка радна задруга „Крајина“ у Самариновцу је радила од 1949. до 1953. године (престала је са радом одлуком скупштине задругара). Електричну расвету насеље добија 1953. године, задружни Дом 1957. године, асфалтни пут и сеоски водовод 1970, а телефонске везе са светом 1980. године.

Демографија[уреди | уреди извор]

Према последњем попису из 2022. године у Самариновцу је живело 319 становника што је за 000 мање у односу на 2011. када је на попису било 437 становника. У насељу живи 284 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 55,18 година (54,41 код мушкараца и 55,86 код жена).[4]

Према подацима пописа из 2022. у насељу има 152 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,10 а према истом попису у насељу има 248 стамбених јединица од којих је 150 насељених.[5]

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника, који је посебно изражен по почетку распада СФРЈ. Мора да се дода и податак да су у овом насељу становници, и поред званичног пописног податка да су Срби, ипак Власи на српском или Румањ (на матерњем, румунском језику). Политички ломови у Држави су довели и до националне ренесансе код крајинских Влаха. За очекивати је да ће на следећем попису национална структура становништва изгледати другачије.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 906
1953. 935
1961. 908
1971. 990
1981. 1.011
1991. 1.021 703
2002. 464 803
2011. 437
2022. 319
Етнички састав према попису из 2002.‍[7]
Срби
  
 368 79,31%
Власи
  
 68 14,65%
Роми
  
 7 1,50%
Хрвати
  
 1 0,21%
Румуни
  
 1 0,21%
Македонци
  
 1 0,21%
непознато
  
 7 1,50%


Становништво према полу и старости[8]
м
ж
? 12
  
  
 18
80+ 5
  
  
 11
75—79 15
  
  
 22
70—74 22
  
  
 35
65—69 20
  
  
 20
60—64 18
  
  
 16
55—59 10
  
  
 19
50—54 23
  
  
 8
45—49 13
  
  
 14
40—44 7
  
  
 10
35—39 8
  
  
 5
30—34 12
  
  
 9
25—29 18
  
  
 16
20—24 13
  
  
 8
15—19 5
  
  
 6
10—14 7
  
  
 11
5—9 5
  
  
 7
0—4 9
  
  
 7
Просек : 47,9 51,8
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Број домаћинстава 197 194 203 209 221 233 163
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 43 53 24 13 11 8 5 2 3 1 2,85
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 201 43 133 18 7 0
Женски 217 20 130 58 9 0
УКУПНО 418 63 263 76 16 0
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 77 34 1 0 11
Женски 41 28 0 0 3
УКУПНО 118 62 1 0 14
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 4 1 7 0 8
Женски 0 0 5 0 2
УКУПНО 4 1 12 0 10
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 0 0 3 1 1
Женски 0 0 0 1 1
УКУПНО 0 0 3 2 2
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 0 0 0 6
Женски 0 0 0 1
УКУПНО 0 0 0 7

Податке о насељима сакупио МИОДРАГ ВЕЛОЈИЋ, дипл. географ радник Историјског архива Неготин

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 206. 
  2. ^ Група аутора (1968—1969). Неготинска Крајина - гласник Етнографског музеја; Др Мирослав Драшкић "Порекло становништа и етнички процеси у селима неготинске општине". Београд: Етнографски музеј. стр. 58. 
  3. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 207,208. 
  4. ^ Старост и пол, подаци по насељима - Попис становништва, домаћинстава и станова 2022. године (PDF), Приступљено 27.7.2023. Београд: Републички завод за статистику. 2023. стр. 464. ISBN 978-86-6161-230-5. 
  5. ^ Домаћинства према броју чланова - Попис становништва, подаци по насељима, август 2023. Београд: Републички завод за статистику. 2023. стр. 122. ISBN 978-86-6161-232-9. 
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Самариновац_(Неготин)&oldid=26997964”