Светлана Китић

С Википедије, слободне енциклопедије
Светлана Китић
Лични подаци
Надимак Цеца
Датум рођења (1960-06-07)7. јун 1960.(63 год.)
Место рођења Тузла, ФНР Југославија
Држављанство СФРЈ
Висина 172
Информације о каријери
Позиција средњи бек
Сениорска каријера
Године Клуб
?
?
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Раднички
Укупно
Освојене медаље

Социјалистичка Федеративна Република Југославија

Женски рукомет
Олимпијске игре
Сребрна медаља — друго место 1980. Москва
Златна медаља — прво место 1984. Лос Анђелес
Светско првенство
Сребрна медаља — друго место 1990. Јужна Кореја
Медитеранске игре
Златна медаља — прво место 1979. Сплит

Светлана Дашић-Китић (Тузла, 7. јун 1960) је бивша југословенска, босанскохерцеговачка, и српска рукометашица.[1][2] Играла је за Јединство из Тузле и Раднички Београд. Наступала је и за југословенску репрезентацију са којом је учествовала на олимпијским играма 1980. у Москви и 1984. у Лос Анђелесу. Учествовала је у ријалити-шоу програмима Парови 2 и Задруга 3.

Каријера[уреди | уреди извор]

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Са Радничким је 1980. и 1984. освојила Куп европских шампиона. Између 1980. и 1985. је са Радничким играла у свим финалима у којима је Раднички учествовао, а 1986. је са Радничким освојила и Куп победника купова. За најбољу рукометашицу света проглашена је 1988. године.

Светлана Китић је активну играчко рукометну каријеру окончала 2006. године у својој 46 години у редовима Јединства из Тузле.

Од 2006. па до 2008. године је обављала дужност спортског директора Женске рукометне репрезентације Босне и Херцеговине.

Са 48 година се поново активирала као играчица у клубу Раднички.[3][4]

Репрезентативна каријера[уреди | уреди извор]

Са женском рукометном репрезентацијом Југославије, Светлана Китић је учествовала на олимпијским играма 1980. у Москви и 1984. у Лос Анђелесу.

У Москви је Светлана Китић играла на свих пет утакмица репрезентације и постигла је 29 голова. Репрезентација Југославије је тада освојила сребрну олимпијску медаљу.

Четири године касније на олимпијским играма 1984. у Лос Анђелесу, са репрезентацијом Југославије је одиграла свих пет утакмица, постигла је 22 гола и освојила златну олимпијску медаљу.

Национална селекција[уреди | уреди извор]

Олимпијске игре[уреди | уреди извор]

Светско првенство[уреди | уреди извор]

Остала признања[уреди | уреди извор]

За најбољу младу играчицу света, проглашена је 1977. године.[1]

Проглашена је за најбољу рукометну играчицу света за 1988. годину, од стране Светске рукометне федерације.[5]

На основу гласова у анкети Светске рукометне федерације (август 2010), Светлана Китић је убедљиво, са чак 84,1% гласова, проглашена за најбољу рукометашицу свих времена.[6]

На додели Оскара популарности за 2010. годину проглашена је за личност године у Србији.[7] Недавно је изашла и књига "Прича о Светлани Цеци Китић“.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Светлана Китић има неколико бракова: с фудбалером Блажом Слишковићем, рукометашем Драганом Дашићем (син Никола), с естрадним менаџером и културологом Гораном Богуновићем (кћерка Мара), с бизнисменом Зораном Ковачевићем (кћерка Александра) и брак са правником Миланом Магићем.[8]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Спорт : Остали спортови : Најбоља на свету : ПОЛИТИКА”. Politika.rs. 14. 8. 2010. Приступљено 14. 1. 2012. 
  2. ^ „Светлана Китић за Гиниса” (на језику: (језик: српски)). Rts.rs. 21. 9. 2008. Приступљено 14. 1. 2012. 
  3. ^ „Rukomet: Svetlana Kitić ne posustaje u 48. godini!”. Dnevnik.hr. 22. 9. 2008. Архивирано из оригинала 26. 9. 2008. г. Приступљено 14. 1. 2012. 
  4. ^ „Siol.net”. Siol.net. 14. 8. 2010. Архивирано из оригинала 15. 08. 2010. г. Приступљено 14. 1. 2012. 
  5. ^ „Списак најбољих светских играчица по ИХФу”. ИХФ. Архивирано из оригинала 21. 07. 2010. г. Приступљено 21. 1. 2009. 
  6. ^ [1], [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (20. август 2010), [3], [4], [5], Приступљено 24. 4. 2013.
  7. ^ Radulović, B. „Press Online :: Ceci Kitić Oskar za ličnost godine” (на језику: (језик: српски)). Pressonline.rs. Архивирано из оригинала 11. 12. 2017. г. Приступљено 14. 1. 2012. 
  8. ^ „Огњишта: Остружња”. Радио-телевизија Републике Српске. 20. 12. 2010. Приступљено 20. 12. 2011. [мртва веза]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]