Северногермански језици
| северногермански језици | |
|---|---|
| нордијски језици скандинавски језици | |
| Географска распрострањеност | северна Европа |
| Језичка класификација | индоевропски језици
|
| Подподела | |
| ISO 639-5 | gmq |
| Глотолог | nort3160[1] |
 | |
Северногермански језици (негде скандинавски језици или нордијски језици) су једна од три главе подгрупе германских језика, а део индоевропских језика. Ова група језика се говори у скандинавским земљама и на острвима у северном Атлантику.
Отприлике 20 милиона људи у нордијским државама користе северногерманске језике као матерње, укључујући и шведску мањину у Финској, а делимично се ови језици користе и на Гренланду, а користи је и емиграција у Северној Америци и Аустралији.
Подела[уреди | уреди извор]
Развили су се из старонордијских језика. Данас се у северногерманске језике убраја 11 језика[тражи се извор] од којих су три изгубили статус језика, један је изумро па их је данас 6 односно 7 уколико постоје два норвешка језика[2] а подељени су у две уже подгрупе:
- А) источноскандинавски језици (6) Норвешка, Данска, Шведска:
- а. дански-шведски (6) :
- a1. дански-букмол језици (1): букмол.
- a2. дански-риксмол језици (2): дански, јутски.
- a3. шведски (3): далска или далмаалски, сконски (Skånska), шведски.
- а. дански-шведски (6) :
- Б) западноскандинавски језици (5): фарски, исландски, јаматски∗, нинорск, норн∗.
Разлика од источно- и западногерманских језика[уреди | уреди извор]
Германски језици се традиционално деле на западно-, источно- и северногерманске.[3] Њихова тачна повезаност се данас тешко одређује али су били повезани до неког нивоа у периоду велике сеобе народа. Дијалекти у северној групи потичу од протогерманског језика у Гвозденом добу.
Отприлике око 200. године нове ере, северна грана германских језика почела је да се јасно разликује од осталих германских језика.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „North Germanic”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.
- ^ Ethnologue (16th)
- ^ Hawkins, John A. (1987). „Germanic languages”. Ур.: Bernard Comrie. The World's Major Languages. стр. 68–76.
Литература[уреди | уреди извор]
- Hawkins, John A. (1987). „Germanic languages”. Ур.: Bernard Comrie. The World's Major Languages. Oxford University Press. стр. 68–76. ISBN 978-0-19-520521-3.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
