Стокхолмски синдром
Стокхолмски синдром је назив психолошког стања које настаје у ситуацијама у којима долази до зближавања отмичара и талаца.[1] Зближавању отмичара и њихових жртава доприноси време проведено у таквој ситуацији; што више времена протекне, већа је могућност стварања стокхолмског синдрома, а с тим и мања вероватноћа повређивања талаца. Такође, зближавању могу да доприносе величина просторије у којој се заједно налазе отмичар и талац, испуњавање захтева којима су власти изашле у сусрет, сличност политичких ставова итд. Стокхолмски синдром не настаје у ситуацијама када су таоци изоловани, када немају контакт са отмичарима, или када има насилничког понашања од стране отмичара према таоцима или другим лицима.
Стокхолмски синдром је резултат прилично специфичног сплета околности, наиме неравнотеже моћи садржане у узимању талаца, киднаповању и насилним односима. Због тога је тешко пронаћи велики број људи који доживе Стокхолмски синдром за извођење студија са било каквом статистичком моћи. Ово отежава утврђивање трендова у развоју и ефектима стања.[2]
Емоционалне везе се могу створити између отмичара и заробљеника током интимног времена заједно, али се оне генерално сматрају ирационалним у светлу опасности или ризика које трпе жртве. Стокхолмски синдром никада није био укључен у Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје или ДСМ, стандардни алат за дијагностиковање психијатријских болести и поремећаја у САД-у, углавном због недостатка доследног броја академских истраживања.[3][4][5][6] Синдром је редак: према подацима FBI-а, око 5% жртава талаца показује доказе о Стокхолмском синдрому.[7]
Овај израз су медији први пут користили 1973. године када су четири таоца заточена током пљачке банке у Стокхолму у Шведској. Таоци су бранили своје отмичаре након што су пуштени и нису пристали да сведоче на суду против њих.[3] Запажено је да се у овом случају сматрало да је полиција поступала обраћајући мало пажње на безбедност талаца,[8] пружајући алтернативни разлог за њихову неспремност да сведоче. Стокхолмски синдром је парадоксалан, јер су симпатетична осећања која заробљеници осећају према својим отмичарима супротна од страха и презира које посматрач може осећати према отмичарима.
Постоје четири кључне компоненте које карактеришу Стокхолмски синдром:
- Талачки развој позитивних осећања према отмичару
- Одсуство претходних односа између талаца и отмичара
- Одбијање талаца да сарађују са полицијским снагама и другим државним органима
- Веровање талаца у хуманост отмичара, престајући да их доживљава као претњу, када жртва има исте вредности као и агресор.[9]
Стокхолмски синдром је „оспоравана болест“ због сумње у легитимност стања.[3] Опсег термина је проширен да такође описује реакције неких жртава злостављања изван контекста отмица или узимања талаца. Радње и ставови слични онима који пате од Стокхолмског синдрома такође су пронађени код жртава сексуалног злостављања, трговине људима, екстремизма, тероризма, економског угњетавања, финансијске репресије, политичке репресије и верских прогона.[10] То је зато што се Стокхолмски синдром може сматрати „још једним начином суочавања са стресом и опасношћу ... сличним другим облицима суочавања по томе што се учесници не баве директно проблемом, већ проналазе начин да се носе са ситуацијом идентификујући се са агресором. Механизми суочавања попут ових могу имати велики утицај на ПТСП."[2]
Историја[уреди | уреди извор]
Пљачка банке у Стокхолму[уреди | уреди извор]
Године 1973. Јан-Ерик Олсон, осуђеник на условном отпусту, узео је четири таоца (три жене и једног мушкарца) у Кредитбанкен, једној од највећих банака у Стокхолму, у Шведској, као таоце током неуспеле пљачке банке. Он је преговарао је о пуштању из затвора свог пријатеља Кларка Олофсона да му помогао. Таоци су били заточени шест дана (23—28. августа) у једном од трезора банке. Када су таоци ослобођени, нико од њих није хтео да сведочи против било којег од отмичара на суду; уместо тога, почели су да прикупљају новац за њихову одбрану.[3]
Нилс Бејерот, шведски криминолог и психијатар, сковао је термин након што је стокхолмска полиција затражила помоћ од њега при анализирању реакција жртава на пљачку банке 1973. и њиховог статуса талаца. Како идеја испирања мозга није била нови концепт, Бејерот је, говорећи о „вести објављеној након пуштања заробљеника”, описао реакције талаца као резултат испирања мозга од стране њихових отмичара.[3] Он је то назвао Norrmalmstorgssyndromet (по тргу Нормалмсторг на коме се догодио покушај пљачке), што значи „Нормалмсторшки синдром”; касније је постао познат изван Шведске као Стокхолмски синдром.[11] Психијатар Франк Очберг је то првобитно дефинисао као помоћ у управљању талачким ситуацијама.[12]
Ову анализу дао је Нилс Бејерот након што га је на шведском радију критиковала Кристин Енмарк, једне од талаца. Енмарк је тврдила да је стратешки успоставила однос са отмичарима. Она је критиковала Бејерота због угрожавања њихових живота агресивним понашањем и агитацијом отмичара. Она је исто тако критиковала је полицију што је уперила пиштоље на осуђенике док су таоци били на линији ватре, а новинским медијима је рекла да је један од отмичара покушао да заштити таоце од унакрсне ватре. Такође је критиковала премијера Олофа Палмеа, пошто је остварила договор са отмичарима за пуштање на слободу, али јој је премијер рекао да ће пре дозволити да таоци страдају, него што ће попусти пред захтевима отмичара.[13][14]
Олсон је касније у једном интервјуу рекао:
Таоци су били криви. Урадили су све што сам им рекао. Да нису, можда сада не бих био овде. Зашто ме нико од њих није напао? Отежавали су убијање. Натерали су нас да живимо заједно дан за даном, попут коза, у тој прљавштини. Није било друге него да се упознамо.[15]
Порекло имена[уреди | уреди извор]
Назив стокхолмског синдрома увео је криминолог и психијатар Нилс Бејерот после неуспеле пљачке банке и отмице на Нормалмсторгу у Стокхолму, од 23 до 28. августа 1973. Таоци су се емоционално везали за отмичаре, па су после оправдавали њихове поступке чак и након свог ослобођења. Касније, током судског процеса, таоци су нерадо говорили о отмици.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Jameson, Celia (2010). „The Short Step From Love to Hypnosis: A Reconsideration of the Stockholm Syndrome”. Journal for Cultural Research. 14 (4): 337—355. S2CID 144260301. doi:10.1080/14797581003765309.
- ^ а б „The Relationship Between Stockholm Syndrome and Post-Traumatic Stress Disorder in Battered Women - Inquiries Journal”. www.inquiriesjournal.com. Приступљено 2021-09-13.
- ^ а б в г д Adorjan, Michael; Christensen, Tony; Kelly, Benjamin; Pawluch, Dorothy (2012). „Stockholm Syndrome As Vernacular Resource”. The Sociological Quarterly. 53 (3): 454—474. ISSN 0038-0253. JSTOR 41679728. S2CID 141676449. doi:10.1111/j.1533-8525.2012.01241.x.
- ^ Robinson, Ashley (28. 2. 2019). „What Is Stockholm Syndrome? Is It Real?”. PrepScholar.
- ^ Diagnostic and statistical manual of mental disorders: DSM-5
. American Psychiatry Association (5th изд.). Washington: American Psychiatric Publishing. 2013. ISBN 978-0-89042-555-8.
- ^ McKenzie, Ian K. (23. 2. 2004). „The Stockholm Syndrome Revisited”. Journal of Police Crisis Negotiations. 4 (1): 5—21. doi:10.1300/J173v04n01_02.
- ^ Fuselier, G. Dwayne (јул 1999). „Placing the Stockholm Syndrome in Perspective”. FBI Law Enforcement Bulletin. 68: 23. ISSN 0014-5688 — преко Google Books.
- ^ See What You Made Me Do: Power, Control and Domestic Abuse, chapter 2, "The Underground", by Jess Hill; published June 24, 2019 by Black Inc.
- ^ Sundaram, Chandar S. (2013). „Stockholm Syndrome”. Salem Press Encyclopedia — преко Research Starters.
- ^ Stockholm syndrome has also come to describe the reactions of some abuse victims beyond the context of kidnappings or hostage-taking:
- Adorjan et al. 2012, стр. 454–474;
- Pendleton, Andrew. „Fiscal Stockholm Syndrome”. New Economics Foundation. Приступљено 2021-09-07.;
- „Kidnapped democracy: how can citizens escape?”. theconversation.com. Приступљено 2021-09-07.;
- „The Stockholm Syndrome and Printing Money”. PBS NewsHour. 2013-05-08. Приступљено 2021-09-07.;
- Schulman, Alex (2009-01-30). „Stockholm Syndrome: Radical Islam and the European Response”. Human Rights Review (на језику: енглески). 10 (4): 469. ISSN 1874-6306. doi:10.1007/s12142-009-0118-2.;
- „The Stockholm syndrome in politics”. POLITICO. 2014-10-19. Приступљено 2021-09-07.;
- Jülich, Shirley (2005). „Stockholm syndrome and child sexual abuse”. Journal of Child Sexual Abuse. 14 (3): 107—129. ISSN 1053-8712. PMID 16203697. doi:10.1300/J070v14n03_06.;
- Karan, Abraar; Hansen, Nathan (2018-02-06). „Does the Stockholm Syndrome affect female sex workers? The case for a “Sonagachi Syndrome””. BMC International Health and Human Rights. 18. ISSN 1472-698X. PMC 5802051
. PMID 29409491. doi:10.1186/s12914-018-0148-4.; - „Trafficking: why is help refused?”. BBC News. 2013-10-17. Приступљено 2021-09-07.;
- „Stockholm Syndrome and Sex Trafficking: Why Don’t They Do Something?”. Fair Observer. 2013-08-21. Приступљено 2021-09-07.
- ^ Bejerot N (1974). „The six day war in Stockholm”. New Scientist. 61 (886): 486—487. Архивирано из оригинала 05. 05. 2008. г. Приступљено 13. 10. 2021.
- ^ Ochberg F (8. 4. 2005). „The Ties That Bind Captive to Captor”. Los Angeles Times.
- ^ Westcott, Kathryn (22. 8. 2013). „Lyssna på Kristin Enmark prata med Olof Palme under gisslandramat”. BBC News (на језику: шведски). Приступљено 2015-10-05.
- ^ Enmark, Kristin (24. 6. 2020). Jag blev Stockholmssyndromet. Stockholm: SAGA Egmont. ISBN 9789185785964.
- ^ Westcott, Kathryn (22. 8. 2013). „What is Stockholm syndrome?”. BBC News (на језику: енглески). Приступљено 2018-04-08.
Референце[уреди | уреди извор]
- deFabrique, N.; Romano, S.; Vecchi, G.; Hasselt, Vincent Van (1. 1. 2007). „Understanding Stockholm Syndrome”. FBI Law Enforcement Bulletin. 76: 10—15.
- Svensson, Per (2016-11-07). Dramat på Norrmalmstorg: 23 till 28 augusti 1973. ISBN 9789100169350.
- Hill, Jess (2019). See What You Made Me Do: Power, Control and Domestic Abuse. Melbourne: Black Inc. ISBN 1760641405. OCLC 1246246503.
- „Norrmalmstorgsdramat”. Nationalencyklopedin (на језику: шведски). Приступљено 30. 10. 2010.
- „Forty Years Ago, A Swedish Bank Robber Gave Us "Stockholm Syndrome"”. Worldcrunch. Архивирано из оригинала 2014-10-11. г. Приступљено 2013-08-28.
- Biographical Index of Former Fellows of the Royal Society of Edinburgh 1783–2002 (PDF). The Royal Society of Edinburgh. јул 2006. ISBN 0-902-198-84-X. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 01. 2013. г. Приступљено 13. 10. 2021.
- Rycroft, Charles (1985). Psychoanalysis and Beyond. Chatto. стр. 132. ISBN 0-7011-2971-9.
- Fuller, Peter (1985). „Introduction”. Psychoanalysis and Beyond. Chatto. стр. 21. ISBN 0-7011-2971-9.
- Sutherland, John (1989). Fairbairn's Journey Into the Interior. London: Free Association Books. ISBN 1-85343-059-5.
- James, Grotstein; Rinsley, Donald (1994). Fairbairn and The Origins of Object Relations. New York: The Guilford Press. ISBN 0-89862-135-6.
- Skolnick, Neil; Scharff, David (1998). Fairbairn Then and Now. The Analytic Press. ISBN 0-88163-262-7.
- Fairbairn and the object-relations tradition. Graham S. Clarke, David E. Scharff. London: Karnac Books. 2014. ISBN 978-1-78241-192-5. OCLC 867819063.
- Seinfeld, Jeffrey (1990). The Bad Object. Northvale, New Jersey: Jason Aronson. ISBN 0-87668-831-8.
- Celani, David (1995). The Illusion of Love: Why the Battered Woman Returns to Her Abuser. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0231100373.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Nils Bejerot: The six day war in Stockholm, New Scientist, 1974 Архивирано на сајту Wayback Machine (5. мај 2008)
