Сухој T-3

С Википедије, слободне енциклопедије
Сухој Т-3
Сухој T-3
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Почетак производње1955.
Уведен у употребупрототип
Статусван употреби
Први корисник СССР - совјетско војно ваздухопловство
Број примерака3
Дужина18,06
Размах крила8,43
Висина4,82
Површина крила34,20
Празан9.080
Макс. маса при узлетању11.200 kg
Турбо-млазни мотор1 х АЛ-7Ф
Потисак ТММ1 x 76,00 kN
Брзина крстарења846 km/h
Макс. брзина на Hопт2.100 km/h
Долет1.840 km
Плафон лета18.000 m

Сухој Т-3 (рус. Сухой Т-3; НАТО назив енгл. Fishpot-А) је експериментални суперсонични ловац пресретач на млазни погон са делта крилима направљен у Русији. Авион је први пут полетео 1956. године, а пројект је прерастао у серијски произвођен ловац Сухој Су-9 (1957) и Су-11/(Т-47) (1962)

Пројектовање и развој[уреди | уреди извор]

У јуну месецу 1953. године ОКБ Сухој је почео пројектовање суперсоничног борбеног авиона и то: једног са стреластим крилима који је добио ознаку С-1 (према облику крила С-стреласта) и другог са делта крилима који је добио ознаку Т-3 (према Т-троугласта крила). Прототип овог авиона са ознаком Т-3 је завршен у октобру месецу 1955. године и отпочето је његово тестирање. Први пробни лет је обављен 26. маја 1956, а јавности је први пут приказан 24. јуна 1956. године у Тушину на Дан авијације заједно са осталим новим авионима.[1] Прототип Т-3 постаје летећа лабораторија на којој су тестирани радари, мотори и наоружање. Након овог прототипа направљена је читава серија прототипских авиона. Прототипски авион са ознаком Т-43 обавио је први пробни лет 10. октобра 1957. године, њим је управљао В. С. Иљушин [2] пробни пилот који је са овим авионом (до душе без радара и наоружања) 30. октобра 1957. достигао висину од 21.500 m, а два дана касније постигао брзину од 2.200 km/h. До краја 1957. године обављено је 40 летова овим прототипом авиона и потврдила исправност овог конструктивног решења.

Технички опис[уреди | уреди извор]

Авион Т-3 је једноседи једномоторни авион направљен према класичној шеми, средњокрилац је са делта (троугластим) крилом и углом нагиба нападне ивице крила 53° што му омогућава постизање веома великих брзина. Репни стабилизатори су такође стреластог облика. Труп авиона је кружног облика и одликовао се чистим аеродинамичним површинама. На носу авиона се налазио улаз за ваздух. Имао је турбо млазни мотор Љуљка АЛ-7Ф са потисаком од 76 kN. Стајни орган је увлачећи, система трицикл, предња носна нога се увлачила у труп авиона, а главне ослоне ноге су се налазиле испод крила и у току лета су се увлачиле у крила. Положај крилних ногу стајног трапа је био такав да није сметао систему подвешавања оружја и спољних резервоара за гориво. Кокпит пилота смештен у кабину под притиском, а лоциран готово у самом носу авиона омогућавао је добру прегледност пилоту како у фазама полетаља и слетања тако и при лету авиона. Авион Т-3 је требало да буде наоружан ракетаме ваздух-ваздух 2 × Калинград K-8 или Радуга K-9. У унутрашњости авиона били су смештени резервоари за гориво који су му омогућавали долет од 1.840 km.[3][4][5]

Наоружање[уреди | уреди извор]

Силуете авиона Сухој Т-3 и Т-7
Наоружање авиона: Сухој Т-3
Ватрено (стрељачко) наоружање
Топ
Митраљез
Бомбардерско наоружање (бомбе)
Ракетно наоружање (ракете)
Број и ознака ракета в-в:(2 × Калинград K-8 или 2 × Радуга K-9)
Број подвешаних ракета 2


Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]

До оперативног коришћења овог авиона није дошло, направљено је 3 прототипа за летна испитивања и један прототип који је искоришћен за статичко испитивање до уништења. У току испитивања вршене су прераде ових прототипова тако да је познато да су направљена више под типова овог авиона који су имали ознаке: (Т-43; ПТ-7; ПТ-8; и Т-47[5]), (Т-49 и Т-5[3]), (Т-431; Т-37; Т-39; ПТ-7; ПТ-8 и Т-5[6]). Ови прототипови авиона су низ година служили као летеће лабораторије на којима су тестирани радари, наоружање и инструментација. На основу ових испитивања и побољшања настала је серија авиона породице Сухој, Су-9, Су-11 и Су-13. Први од ових авиона је полетео 1957. године и ушао је у серијску производњу.[тражи се извор]

Земље које користе овај авион[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „SU-9 FISHPOT-B interceptor”. legion.wplus.net. Архивирано из оригинала 18. 03. 2011. г. Приступљено 14. 9. 2011. 
  2. ^ „Кто есть кто”. www.airforce.ru. Приступљено 14. 9. 2011. 
  3. ^ а б „Сухой Т-3”. www.airwar.ru. Приступљено 14. 9. 2011. 
  4. ^ „Sukhoi T-4 (100) - bomber”. www.aviastar.org. Приступљено 14. 9. 2011. 
  5. ^ а б „T-3, P.O.Sukhoj”. www.ctrl-c.liu.se. Приступљено 14. 9. 2011. 
  6. ^ [1][мртва веза]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (језик: српски)). Беочин: Ефект 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Хлопотоб, О. Д. (2004). История военной авиации от первых летательных аппаратов до реактивных самолётоб (на језику: (језик: руски)). Москва: АСТ, Москва и Полигон, СПб,. 
  • Багратинов, Валерий (2005). Крылья России (на језику: (језик: руски)). Москва: Эксмо. ISBN 978-5-699-13732-9. 
  • Гордюков, Николай (1994). Первые реактивные истребители Сухого (на језику: (језик: руски)). Москва: Polygon. ISBN 978-5-88541-003-8. 
  • Лавров, А. Б. (2010). Реформирвание Военно-воздушных сил России (на језику: (језик: руски)). Москва: Новая армия России. ISBN 978-5-9902620-1-0. 
  • Antonov, Vladimir (1996). OKB Sukhoi (на језику: (језик: енглески)). Gordon, Yefim & others. Midland: Leicester. ISBN 978-1-85780-012-8. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (на језику: (језик: енглески)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Donald, David (2000). The Encyclopedia of World Military Aircraft (на језику: (језик: енглески)). NY: Barnes & Noble. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Encyclopaedia of Russian Aircraft 1875 - 1995 (на језику: (језик: енглески)). London: Osprey. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Gunston, Bill (1995). The Encyclopedia of Modern Warplanes (на језику: (језик: енглески)). New York: Barnes & Noble,. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (на језику: (језик: енглески)) (2nd изд.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Monro, Bob (1995). Jane`s Combat Aircraft (на језику: (језик: енглески)). Chant, Christopher;. Glasgow: Harper Collins Publishers. 
  • David, Isby,C (1997). Jane`s Fighter Combat in the Jet Age (на језику: (језик: енглески)). London: Harper Collins Publishers. 
  • Shavrov, V.B. History of the aircraft construction in the USSR (на језику: (језик: енглески)). ISBN 978-5-217-02528-2. 
  • Green, W (2001). The Great Book of Fighters. Swanborough, G. MBI Publishing. ISBN 978-0-7603-1194-3. 
  • Winchester, Jim (2006). Military Aircraft of the Cold War (на језику: (језик: енглески)). San Diego, CA: Thunder Bay Press. 
  • Taylor, Michael (1996). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997 (на језику: (језик: енглески)). London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000 (на језику: (језик: енглески)). London: Brassey's. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • „Zvanični sajt Suhoja” (на језику: (језик: руски) и (језик: енглески)). www.sukhoi.org. Приступљено 11. 2. 2011. [мртва веза]
  • „Су-9,11,13” (на језику: (језик: руски) и (језик: енглески)). www.sukhoi.org. Приступљено 4. 4. 2011. 
  • „ВВС России Кто есть кто:” (на језику: (језик: руски)). www.airforce.ru. Приступљено 30. 1. 2011. 
  • „T-3” (на језику: (језик: руски)). Уголок неба. 2004. Приступљено 4. 4. 2011. [мртва веза]
  • „Sukhoi T-3 1956” (на језику: (језик: енглески)). www.aviastar.org. Приступљено 4. 4. 2011. 
  • „T-3, P.O.Sukhoi” (на језику: (језик: енглески)). www.ctrl-c.liu.se. Приступљено 4. 4. 2011. 
  • „Suchoj Т-3,” (на језику: (језик: немачки)). Galerie. Приступљено 4. 4. 2011. [мртва веза]
Сухој T-3 на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сухој_T-3&oldid=27557667”