Таурус

Координате: 37° 30′ 00″ С; 35° 00′ 00″ И / 37.5000° С; 35.0000° И / 37.5000; 35.0000
С Википедије, слободне енциклопедије
Тавор
Врх Демирказик у провинцији Нигде
Географске карактеристике
Највиша тачкаДемирказик
Координате37° 30′ 00″ С; 35° 00′ 00″ И / 37.5000° С; 35.0000° И / 37.5000; 35.0000
37° 30′ 00″ С; 35° 00′ 00″ И / 37.5000° С; 35.0000° И / 37.5000; 35.0000
Географија
Таурус на карти Турске
Таурус
Таурус
Државе Турска
ОбластЈужни део Мале Азије и Јерменска висораван

Таурус или Тавор (турски: Toros Dağları) је планински систем у јужној Турској, где извиру Тигар и Еуфрат настављајући даље свој ток ка Сирији и Ираку. Таурус раздваја Медитеранску регију Турске од висоравни Анадолије.

Име[уреди | уреди извор]

Бик је био символ древних блискоисточних богова олује, због којих су древни Грци и дали назвив планинама — Ταύρου, у преводу Бик. На планинама су били многобројни храмови бога олује.

Планински венац под садашњим именом помиње се у Полибијевим Историјама као Ταῦρος (Taûros). Хајнрих Киперт пише у Lehrbuch der alten Geographie да је име позајмљено у старогрчком из семитског (староарамејског) корена טורא ṭūrā, што значи „планина“.[1][2]

Становништво[уреди | уреди извор]

Најбројнији становници ових планина од краја I миленијума пре н. е. и у I миленијуму н. е. били су киликијски Јермени на истоку, а на крајњем западу Грци. У данашње време на тим територијама живе углавном Турци и на неколико места Курди.

Географија[уреди | уреди извор]

Западни, Централни и Источни Тавор на физичко-географској карти Турске.

Планински систем се пружа од језера Егирдир на западу до Тигра и Еуфрата на истоку. Велики број врхова ја на преко 3000 m надморске висине, а издвајају се четири планинска ланца[3]:

  • Бејдаглари, западни, највиши врх Kizlarsivrisi (3086 m)
  • Аладаглар, централни, највиши врх Demirkazik (3756 m)
  • Болкар, југоисточни, највиши врх Medetsiz (3524 m)
  • Мунзур, североисточни, највиши врх Akbaba (3462 m)

Највиши врх Тауруса је Демирказик.[3]

Западни Таурус[уреди | уреди извор]

Рељеф планине Таурус

Западне планине Таурус формирају лук око Анталијског залива. Укључује планине Акдаглар, Беј, Катранчик, Кујучак и Гејик. Висораван Источни Ташели и река Гоксу деле га од централних планина Таурус. Има много врхова који се уздижу изнад 3.000–3.700 m. Планина Кизларсивриси, 3.086 m (10.125 ft), у Беј планинама је највиши врх у западном Таурусу.[3]

Централни Таурус[уреди | уреди извор]

Планине Централног Тауруса су грубо дефинисане тако да обухватају северну провинцију Мерсин и северозападну провинцију Адана. Највиша тачка у Централном Таурусу је планина Демирказик (3.756 m).[3] Киликијске капије или пролаз Гулек су од давнина главни пролаз кроз Источни Таурус, повезујући обалску равницу Киликије са Централном Анадолијом. Кроз њега пролази аутопут Тарсус-Анкара (Е90, О-21).

Југоисточни Таурус[уреди | уреди извор]

Планине Југоисточни Таурус чине северну границу региона Југоисточне Анадолије и Северне Месопотамије. Оне обухватају планине Нурхак, планине Малатија, Мејден, Генч и Битлис. Оне се налазе у сливовима река Еуфрат и Тигар.

Клима[уреди | уреди извор]

Клима је претежно сува, приморска, без прејаких ветрова. Планине имају медитеранску климу, са сувим летима и кишним зимама. Температуре варирају у зависности од надморске висине, са топлим зимама на нижим обалним падинама и хладним зимама на високим планинама иу унутрашњости.[9] Температура у овим пределима достиже преко 40 °C. Најхладнији месец је јануар, а најтоплији јул.[9]

Геологија[уреди | уреди извор]

Планине Таурус су настале сударом Афричке и Евроазијске тектонске плоче. Преовлађујућа основна стена је кречњак. У планинама Аладаглар и Болкар, кречњак је еродирао и формирао крашке пејзаже водопада, подземних река и неких од највећих пећина у Азији. Река Манавгат извире на јужним падинама ланца Бејдаглари.[10]

Флора и фауна[уреди | уреди извор]

На нижим надморским висинама, преовлађујућа вегетација шума зимзелених храстова и турског бора (Pinus brutia), и области макије. Изнад 1200 метара надморске висине налазе се планинске шуме црног бора (Pinus nigra), либанског кедра (Cedrus libani), јеле (Abies cilicica) и клеке (Juniperus spp). Високи врхови су дом алпских ливада.[9]

Историја[уреди | уреди извор]

Планине Аманус у близини Иског и Антиохијског залива

Праисторија и рани римски период[уреди | уреди извор]

Бик је обично био симбол и приказ древних блискоисточних богова олује, отуда бик Таурус, а отуда и назив планина. Планине су место многих древних храмова богова олује.[11] Древни Сиријци су сматрали да су бујичне олује у овим планинама дело бога олује Адада да би натерао реке Тигар и Еуфрат да порасту и поплаве и на тај начин оплоде њихову земљу.[12] Хури, вероватно зачетници разних богова олује на древном Блиском истоку, били су народ који савремени научници смештају у планине Таурус у њиховом најранијем пореклу.

Археолошко налазиште из бронзаног доба, где су пронађени рани докази о копању калаја, налази се у Кестелу.[13] Прелаз познат у антици као Киликијске капије прелази кроз ланац северно од Тауруса.

Ланац Аманус у јужној Турској је место где се планине Таурус узвисују док се три тектонске плоче спајају. Аман је природна граница: на западу је Киликија, на истоку Сирија. Постоји неколико превоја, попут Аманијске капије (Бахче пролаз), који су од великог стратешког значаја. Године 333. п. н. е. у Вици код Иса, Александар Велики је победио Дарија III у подножју дуж обале између ова два превоја.[14] У периоду Другог храма, јеврејски аутори који су настојали да са већом прецизношћу утврде географску дефиницију Обећане земље, почели су да тумаче планину Хор као референцу на Аманус ланац планина Таурус, који је означавао северну границу Сиријске равнице.[15]

Касноримски период до данас[уреди | уреди извор]

Током Првог светског рата, немачки и турски железнички систем кроз планине Таурус показао се као главни стратешки циљ савезника. Овај регион се посебно помиње као стратешки контролисан циљ предвиђен за предају савезницима у примирју, чиме су окончана непријатељства против Отоманског царства.[16]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Toros”. Index Anatolicus (на језику: турски). Приступљено 1. 2. 2023. 
  2. ^ İçel Sanat Külübü Aylık Bülteni, Ekim 1995 – 40. Sayı
  3. ^ а б в г "Mountaineering in Turkey" All About Turkey, Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ^ http://muze.gov.tr/termessos-en Архивирано 2016-12-01 на сајту Wayback Machine Retrieved April-30-2013
  5. ^ Antalya and Termessos
  6. ^ „Arşivlenmiş kopya”. 10. 3. 2018. Архивирано из оригинала 12. 6. 2018. г. Приступљено 10. 6. 2018. 
  7. ^ „Antalya: Capital of Turkish tourism, world's open-air museum”. Daily Sabah. 16. 8. 2020. 
  8. ^ {cite web|url=http://www.dsi.gov.tr/baraj/detayeng.cfm?BarajID=104%7Ctitle=General[мртва веза] information on Karakaya Dam, Turkey|access-date=2009-03-04|author=State Hydraulic Works (DSİ), Turkey|author-link=State Hydraulic Works (Turkey)|url-status=dead|archive-url=https://web.archive.org/web/20140702211458/http://www2.dsi.gov.tr/baraj/detayeng.cfm?BarajID=104%7Carchive-date%3D2014-07-02%7D%7D
  9. ^ а б в „Southern Anatolian montane conifer and deciduous forests”. Terrestrial Ecoregions. World Wildlife Fund. 
  10. ^ „Manavgat River Water as a Limited but Alternative Water Resource for Domestic Use in Middle East” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2008-02-27. г. Приступљено 2008-02-16. 
  11. ^ Ravinell, Alberto and Green, Whitney. The Storm-god in the Ancient Near East. стр. 126. ISBN 1-57506-069-8. 
  12. ^ Saggs, H.W.F. The greatness that was Babylon: a survey of the ancient civilization of the Tigris-Euphrates Valley, Sidgwick & Jackson, 2nd Revised edition. 1988. ISBN 0283996234. стр. 380.
  13. ^ Yener, K.A (2000). The Domestication of Metals: The Rise of Complex Metal Industries in Anatolia Brill, Leiden. стр. 91. ISBN 90-04-11864-0. 
  14. ^ „Amanus Mountains”. Livius - Places. Livius.org - Jona Lendering. 26. 3. 2014. Приступљено 21. 7. 2015. 
  15. ^ Bechard, Dean Philip (1. 1. 2000). Paul Outside the Walls: A Study of Luke's Socio-geographical Universalism in Acts 14:8-20. Gregorian Biblical BookShop. стр. 203—205. ISBN 978-88-7653-143-9. „In the Second Temple period, when Jewish authors were seeking to establish with greater precision the geographical definition of the Land, it became customary to construe "Mount Hor" of Num 34:7 as a reference to the Amanus range of the Taurus Mountains, which marked the northern limit of the Syrian plain (Bechard 2000, p. 205, note 98.)” 
  16. ^ Price, Ward (16 December 1918) "Danger in Taurus Tunnels" New York Times

Литература[уреди | уреди извор]


Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Таурус на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Таурус&oldid=27558093”