Умеће ратовања

С Википедије, слободне енциклопедије
Почетак књиге исписане на летвицама од бамбуса
Минијатурно издање издавачке куће Running Press из 1994.

Умеће ратовања је кинески војни трактат кога је у 6. веку п. н. е. написао Сун Цу. Састоји од 13 поглавља (Стратегијске процене, Вођење битке, Планирање опсаде, Формација, Сила, Празнина и Пуноћа, Оружана борба, Прилагођавање, Маневрисање војском, Терен, Девет земљишта, Напад ватром и Шпијуни), свако од којих је посвећено једном аспекту ратовања. Дуго је времена хваљено као најбоље дело војне стратегије и тактике свог времена.

„Умеће ратовања“ се такође сматра једном од најстаријих војних књига на свету. Такође се сматра једним од најутицајнијих књига на војну теорију и пословне стратегије, како на Истоку тако и на Западу. Сун Цу је био први мислилац који је схватио значење положаја у стратегији и да на положај утичу, како објективне околности физичке околине, тако и субјективно мишљење супарника у тој околини. Он је научавао да стратегија није планирање у смислу прављења листе поступака, него да захтева брзе и одговарајуће одговоре на промене околности. Планирање делује у контролисаној околини, али у компетитивној околини планови се сударају стварајући непредвиђене ситуације.

Књигу је на Западу први пут објављена године 1782. у преводу француског језуита Жана Жозефа Марија Амиоа, на чему неки темеље теорије да је утицала на Наполеона,[1] али и на планирање операције Пустињска олуја.[2][3]. Вође као што су су Мао Цедунг, генерал Во Нгујен Ђап и генерал Даглас Макартур су тврдили да су пронашли надахнуће у том делу.

Књига „Умеће ратовања“ се такође примењивала на пословне и менаџерске стратегије.[4][5]

Културни утицај[уреди | уреди извор]

Војне и обавештајне примене[уреди | уреди извор]

Широм источне Азије, Умеће ратовања је било део наставног плана за потенцијалне кандидате на испитима за војну службу.

Током Сенгоку периода (око 1467–1568), сматра се да је јапански даимјо са именом Такеда Шинген (1521–1573) постао скоро непобедив у свим биткама без ослањања на оружје, зато што је студирао Умеће ратовања.[6] Ова књига му је чак дала инспирацију за његов познати борбени стандард „Фуринказан” (Ветар, шума, ватра и планина), са значењем брз као ветар, тих као шума, дивљи попут ватре и непокретан као планина.

Преводилац Самјуел Б. Грифит нуди поглавље о „Сун Цуу и Мао Цедунгу” где се Умеће ратовања цитира као утицај на Маова дела О герилском ратовању, О дуготрајном рату и Стратешки проблеми кинеског револуционарног рата, и укључује Маов цитат: „Ми не смемо омаловажавати казивања у књизи Сун Ву Цуа, великог војног стручњака древне Кине, Знајте свог непријатеља и знајте себе и моћи ћете да се борите у хиљаду битака без пораза.”[6]

Генерал Во Нгујен Ђап је успешно имплементирао тактике описане у Умећу ратовања током битке код Дијен Бијен Фуа којом је окончано значајније француско учешће у Индокини, и чиме се дошло до договора којим је подењен Вијетнам на север и југ. Генерал Во, касније главни ПВА војни командир у Вијетнамском рату, био је страствени студент и практичар Сунових идеја.[7] Амерички пораз у том рату је више од било ког другог догађаја скренуо пажњу лидера америчке војне теорије на Сун Цуа.[7][8][9] Током Вијетнамског рата, неки од Вијетконшких официра су екстензивно студирали Умеће ратовања и по неким наводима су могли да рецитују читаве пасусе напамет.

Фински фелдмаршал Манерхајм и генерал Аксел Ајро били су помни читаоци Умећа ратовања. Обоје су прочитали ово дело на француском; Ајро је држао француски превод књиге на свом ноћном сточићу у својом стамбеном простору.

Одељење војске у Сједињеним Државама, преко свог Колеџа за командно и генералштабско особље, наводи Умеће ратовања као један пример књиге која се треба држати у библиотекама војниј јединица.[10] Умеће ратовања је уврштено у Професионалну литературу програма Маринског корпуса Сједињених Држава (раније познато као Заповеднички попис литература). Ово дело се препоручује се читање свим војно обавештајним службеницима Сједињених Држава.[11] Према истим ауторима, стратегија of обмане из Умећа ратовања је била студирана и широко примењивана у КГБ пракси: „Ја ћу приморати непријатеља да узме нашу снагу за слабост, а нашу слабост за снагу, и то ће претворити његову снагу у слабост”.[12] Ову књигу су нашироко цитирали КГБ официри задужени за дезинформационе операције у новели Владимира Волкофа Монтажа.

Примене изван војске[уреди | уреди извор]

Умеће ратовања је примењено на многа поља која су изван војске. Највећи део текста говори о томе како се водити рат без стварног улажења у битке: даје савете о томе како надмудрити противника тако да физичка битка није неопходна. Као таква, књига је пронашла примену као водич у обуци за многа конкурентна настојања која не укључују стварну борбу.

Многе пословне књиге су примениле лекције преузете из ове књиге на канцеларијску политику и корпоративну стратегију.[13][14][15] Многе Јапанске компаније имају ову књигу на списку неопходне литературе за њихове кључне руководиоце.[16] Књига је исто тако популарна у западним пословним круговима који наводе њену утилитарну вредност у погледу управљачких пракси. Многи предузетници и руководиоци су у њој нашли инспирацију и савете за успешно деловање у конкурентним пословним ситуацијама. Књига је такође била примењена на подручју образовања.[17]

Дело Умеће ратовања је било предмет правних књига[18] и правних чланка о судском процесу, укључујући тактику преговарања и стратегију суђења.[19][20][21][22]

Умеће ратовања је исто тако нашло примену у свету спорта. Познато је да је NFL тренер Бил Беличик упознат са књигом и да је користио њене поуке у стицању увида у припремама за игре.[23] Тренери аустралијског крикета, као и бразилског фудбала Луиз Фелипе Сколари и Карлос Алберто Пареира, примењивали су овај текст. Сколари је захтевао од фудбалска репрезентација Бразила из 2002 да студира овај антички рад током њихове успешне кампање.[24]

Умеће ратовања је често навођено током развоја тактике и/или стратегије у електронским спортовима. Једна од основних књига о е-спорту, „Играј да победиш“ коју је написао Дејвид Сирлин, заправо је само анализа могућих применама идеја из „Умећа ратовања“ у модерним електронским спортовима.

Умеће ратовања је издато 2014. године као пратећа електронска књига за Europa Universalis IV, статегијску игру фирме Paradox Development Studios, са предговором Томаса Јохансона.

Значајни преводи[уреди | уреди извор]

Ову књигу је превео на асамски језик Утпал Дата и објављена је у редакцији Асом Сахитје Сабе.

Ова књига је преведена на манџуријски језик као ᠴᠣᠣᡥᠠᡳ
ᠪᠠᡳᡨᠠ
ᠪᡝ
ᡤᡳᠰᡠᡵᡝᠩᡤᡝ Вили: Tchauhai paita be gisurengge,[25][26] Мелендорф: Coohai baita de gisurengge, Дискурс о Умећу ратовања.[27]

Први манџуријски преводи кинеских радова су били дела писаца Љу-тао 六韜, Су-шу 素書, и Сан-луех 三略 – од којих су сви кинески војни текстови посвећени уметности ратовања услед манџурског интереса у ту тему, као и рад Сун Цуа Умеће ратовања.[28][29] Преводе војних текстова из кинеског у манџурски је урадио Дахај.[30] Манџурски преводи кинеских текстова су обухватали поред војних текстова и Казнени закон Минг династије, који је исто тако превео Духај.[31] Захтев за израду ових превода је Дахују издао Нурхаци, џурџијски старешина.[32] Војни текстови Вуција су преведен на манџуркси заједно са Умећем ратовања.[33] Кинеска историја, кинески закон, и кинеска војна теорија су преведени на манџурски током владавине Хонг Тајђи, цара династије Ћинг.[34] На манџурски је преведена и кинеска новела која обрађује војну тематику са насловом Романса три краљевства.[35][36][37] Захтев за преводе је постављен 1629. године.[38][39][40] Иако су то углавном биле административне и етичке смернице које чине већину рада Сан-луеха и Су Шуа, војна наука је била присутна у делу писца Љу-Тао и кинеским војним приручницима.[41]

Још један превод на манџурски језик је урадо Ајсин Гиоро Ћијинг.[42]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Samuel B. Griffith. [1], Приступљено 27. 4. 2013.
  2. ^ Paul K. Van Riper. [2], Приступљено 27. 4. 2013.
  3. ^ Grant T. Hammond. [3] Архивирано на сајту Wayback Machine (12. септембар 2012), Приступљено 27. 4. 2013.
  4. ^ 'Art of War for Business Management Strategic Planning', Приступљено 27. 4. 2013.
  5. ^ Floyd, Raymond E. 000100010000 [4] Архивирано на сајту Wayback Machine (22. август 2011), Приступљено 27. 4. 2013.
  6. ^ а б Griffith, Samuel B. The Illustrated Art of War. 2005. Oxford University Press. pp. 17, 141–43.
  7. ^ а б McCready, Douglas. Learning from Sun Tzu, Military Review, May–June 2003.„Archived copy”. Архивирано из оригинала 11. 10. 2011. г. Приступљено 19. 12. 2009. 
  8. ^ Interview with Dr. William Duiker, Conversation with Sonshi
  9. ^ Forbes, Andrew ; Henley, David (2012). The Illustrated Art of War: Sun Tzu. Chiang Mai: Cognoscenti Books. ASIN B00B91XX8U
  10. ^ Army, U. S. (1985). Military History and Professional Development. U. S. Army Command and General Staff College, Fort Leavenworth, Kansas: Combat Studies Institute. 85-CSI-21 85. 
  11. ^ Marine Corps Professional Reading Program
  12. ^ Yevgenia Albats and Catherine A. Fitzpatrick. The State Within a State: The KGB and Its Hold on Russia – Past, Present, and Future. . 1994. ISBN 978-0-374-52738-9., chapter Who was behind perestroika?
  13. ^ Michaelson, Gerald. "Sun Tzu: The Art of War for Managers; 50 Strategic Rules." Avon, MA: Adams Media, 2001
  14. ^ McNeilly, Mark. "Sun Tzu and the Art of Business : Six Strategic Principles for Managers. New York:Oxford University Press, 1996.
  15. ^ Krause, Donald G. "The Art of War for Executives: Ancient Knowledge for Today's Business Professional." New York: Berkley Publishing Group, 1995.
  16. ^ Kammerer, Peter. "The Art of Negotiation." South China Morning Post (April 21, 2006) pp. 15.
  17. ^ Jeffrey, D (2010). „A Teacher Diary Study to Apply Ancient Art of War Strategies to Professional Development”. The International Journal of Learning. 7 (3): 21—36. 
  18. ^ Barnhizer, David. The Warrior Lawyer: Powerful Strategies for Winning Legal Battles Irvington-on-Hudson, NY: Bridge Street Books, 1997.
  19. ^ Balch, Christopher D., "The Art of War and the Art of Trial Advocacy: Is There Common Ground?" (1991), 42 Mercer L. Rev. 861-873
  20. ^ Beirne, Martin D. and Scott D. Marrs, The Art of War and Public Relations: Strategies for Successful Litigation [5] Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јул 2012)
  21. ^ Pribetic, Antonin I., "The Trial Warrior: Applying Sun Tzu's The Art of War to Trial Advocacy" April 21, 2007, [6]
  22. ^ Solomon, Samuel H., "The Art of War: Pursuing Electronic Evidence as Your Corporate Opportunity" [7]
  23. ^ „Put crafty Belichick's patriot games down to the fine art of war”. The Sydney Morning Herald. 04. 02. 2005. 
  24. ^ Winter, Henry (29. 06. 2006). „Mind games reach new high as Scolari studies art of war”. Irish Independent. 
  25. ^ Shou-p'ing Wu Ko (1855). Translation (by A. Wylie) of the Ts'ing wan k'e mung, a Chinese grammar of the Manchu Tartar language (by Woo Kĭh Show-ping, revised and ed. by Ching Ming-yuen Pei-ho) with intr. notes on Manchu literature. стр. 39. 
  26. ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 03. 09. 2014. г. Приступљено 16. 11. 2018. 
  27. ^ Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland. North China Branch, Shanghai (1890). Journal of the North China Branch of the Royal Asiatic Society. Kelly & Walsh. стр. 40. 
  28. ^ Early China. Society for the Study of Early China. 1975. стр. 53. 
  29. ^ Durrant, Stephen (1977). “Manchu Translations of Chou Dynasty Texts”. Early China 3. [Cambridge University Press, Society for the Study of Early China]: 52–54. https://www.jstor.org/stable/23351361.
  30. ^ Sin-wai Chan (2009). A Chronology of Translation in China and the West: From the Legendary Period to 2004. Chinese University Press. стр. 60—61. ISBN 978-962-996-355-2. 
  31. ^ Peter C Perdue (30. 06. 2009). China Marches West: The Qing Conquest of Central Eurasia. Harvard University Press. стр. 122. ISBN 978-0-674-04202-5. 
  32. ^ Frederic Wakeman Jr. (1985). The Great Enterprise: The Manchu Reconstruction of Imperial Order in Seventeenth-century China. University of California Press. стр. 44. ISBN 978-0-520-04804-1. 
  33. ^ Early China. Society for the Study of Early China. 1977. стр. 53. 
  34. ^ Salmon, Claudine (13. 11. 2013). Literary Migrations: Traditional Chinese Fiction in Asia (17th-20th Centuries). Institute of Southeast Asian Studies. стр. 94. ISBN 978-981-4414-32-6. 
  35. ^ Cultural Hybridity in Manchu Bannermen Tales (zidishu). ProQuest. 2007. стр. 25. ISBN 978-0-549-44084-0. [мртва веза]
  36. ^ West, Andrew. „The Textual History of Sanguo Yanyi: The Manchu Translation”. Приступљено 11. 10. 2016. 
  37. ^ Hummel, Arthur W. Chinese of the Ch'ing period: 1644–1912 (1991). Eminent. SMC publ. стр. vi. ISBN 978-957-638-066-2. 
  38. ^ Shou-p'ing Wu Ko (1855). Translation (by A. Wylie) of the Ts'ing wan k'e mung, a Chinese grammar of the Manchu Tartar language (by Woo Kĭh Show-ping, revised and ed. by Ching Ming-yuen Pei-ho) with intr. notes on Manchu literature. стр. xxxvi—. 
  39. ^ Translation of the Ts'ing wan k'e mung, a Chinese Grammar of the Manchu Tartar Language; with introductory notes on Manchu Literature: (translated by A. Wylie.). Mission Press. 1855. стр. xxxvi—. 
  40. ^ „DAHAI”. Архивирано из оригинала 27. 07. 2018. г. Приступљено 16. 11. 2018. 
  41. ^ Durrant, Stephen. 1979. “Sino-manchu Translations at the Mukden Court”. Journal of the American Oriental Society 99 (4). American Oriental Society: 653–61. . doi:10.2307/601450.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). https://www.jstor.org/stable/601450?seq=2 pp. 654–56.
  42. ^ Soldierly Methods: Vade Mecum for an Iconoclastic Translation of Sun Zi bingfa (Art of War). pp. 82

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Умеће ратовања на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Умеће_ратовања&oldid=27558167”