Фанариоти

Градско насеље Фанар у Цариграду, око 1900. године

Фанариоти (грч. Φαναριωτες) су припадници грчке елите у Цариграду. Појам је изведен из имена градске четврти познате под називом Фанар, која се налази у европском делу Цариграда. У истом делу града налази се и седиштe Цариградске патријаршије, са саборном црквом Светог Ђорђа. Током раздобља османске власти, Фанар је постао стециште грчке трговачке и црквене елите, окупљене око Цариградске патријаршије. Богате фанаротске породице су вршиле велики утицај на цариградску патријаршијску управу, а многи патријарси и митрополити су бирани управо из њихових редова.^[1]

Посредством патријаршије у Цариграду, фанариотска заједница је такође вршила знатан утицај на вођење послова у осталим помесним црквама на подручју Османског царства. Фанариотско уплитање у послове осталих источних патријаршија (Антиохија, Јерусалим, Александрија, Пећ) довело је до постепеног нарушавања канонског положаја тих древних цркава. На другој страни, фанариотска политика је издејствовала потпуно укидање Српске патријаршије (1766) и Охридске архиепископије (1767), што је довело до тешких последица по православне Србе и друге Словене у Османском царству.^[2]

Окосницу фанариотске идеологије чинио је панхеленизам, који се није огледао само у племенитим тежњама ка ослобођењу православних Грка од турске власти, већ је у исто време обухватао и шире замисли о постепеном превођењу негрчких православаца у грчки национални корпус. Такве тежње су биле првенствено усмерене према православним Словенима у Османском царству, које је према фанариотским замисима требало погрчити, путем наметања грчке јерархије, грчке литургије и грчког језика у црквеној управи. Таква фанариотска политика довела је до тешког нарушавања грчко-словенских односа у многим областима, а највећи раскол се догодио 1870. године, у време стварања Бугарског егзархата.^[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Формирање фанариотске заједнице је започело након турског освајања Цариграда (1453). У новонасталим околностима, знатан део грчких првака, како световних тако и црквених, усредсредио је своје напоре ка обезбеђивању неопходних предуслова за опстанак грчке православне заједнице, не само у Цариграду, већ и широм Османског царства. Први корак ка том циљу учињен је регулисањем положаја Цариградске патријаршије код нових власти, чиме је створен модел који је опстао све до почетка 20. века.^[1]

Фанариоти потичу из класе богатих грчких трговаца, од којих је већина тврдила да вуче порекло од племенитих византијских породица. Имали су велики утицај на управу у Османском царству на подручју Балкана од 18. века. Углавном су куповали или градили куће у четврти Фанар у којој је резиденцију имао Васељенски патријарх који је, по османском управном систему, био сматран верским и световним вођом свих православних хришћана у Османском царству. Фанариоти су првенствено настојали ући у ужи круг Патријархових сарадника и на тај начин постати утицајни у друштву.

Поједини чланови фанариотских породица успели су сакупити велико богатство и утицај већ током 17. века, добивши висока места у османској управној хијерархији. Од 1669. године, па све до Грчког рата за независност 1821, фанариоти су чинили већину особља на Високој порти и у османским дипломатским представништима. То је било делимично и због доброг образовања, које је било знатно више него код осталог османског становништва.

Између 1711-1716. године и 1821. године, добар део њих дочепао се титула; господара, војвода или кнезова у дунавским кнежевинама (Молдавија и Влашка). Ово раздобље често се зове и Фанариотско раздобље у румунској историји.

Циљеви фанариота били су обнова Византијског царства кроз постепено присвајање османске власти. Залагали су се за очување царства и контролу над негрчким православним становништвом од стране Патријаршије.

Након Велике сеобе Срба 1690. године, српски патријарси су морали да побегну у Аустрију. Турци су изгубили свако поверење у српско свештенство. Такво стање искористили су фанариоти. Када се патријарх Арсеније IV Шакабента иселио у Аустрију, Грци фанариоти из Цариграда утицали су на турску Порту да за патријархе у Пећи доводи искључиво Грке. Тако је доведен Јоаникије Караџа (1739-1746). За кратко време, у Пећи се од 1752. до 1765. године променило осам патријараха, од којих су петорица били Грци. У Цариграду су се гомилали и увећавали дугови Пећке патријаршије, које није имао ко да врати. Последњи патријарх Србин пред укидање Патријаршије био је Василије Бркић (1763-1765), али је протеран на Кипар, као непријатељ Турака. Наследио га је Калиник II (1765-1766), такође Грк. Он је учинио један непримерен гест: поднео је оставку на место пећког патријарха и са још пет епископа приложио молбу у којој је тражио од цариградског патријарха Самуила Ханцериса да се укине Пећка патријаршија. Као разлог навео је велике дугове. Патријарх Самуило је у то убедио султана, па је 11. септембра 1766. године султан издао ферман којим се Пећка патријаршија укида и ставља, односно потчињава Цариградској патријаршији. "Од сада се укида и само име Пећке патријаршије", а не дозвољава се ни под којим условом њена обнова у будућности. После само годину дана, иста судбина је снашла и Охридску архиепископију. Овакво стање трајало је у Српској цркви све до 1920. године, када је враћено достојанство патријаршије.

Након укидања патријаршије, сви Срби еписколи су уклоњени. За епископе су у Србију доведени Грци фанариоти, који углавном нису имали много разумевања за Србе.^[3] Многи од њих, иако су по више година провели у Србији, нису знали ни српски језик.

На Балкану, термин „фанариоти“ се користи у негативном смислу - односи се на сарадњу са Османлијама за време османског ропства.

Од 1920. године термин „фанариоти“ се обично односи на управу Васељенске патријаршије.