Харун ел Рашид

Харун ел Рашид
Халиф Харун ел Рашид на персијској минијатури.
Лични подаци
Датум рођења	(763-03-17)17. март 763.
Место рођења	Рај, Абасидски халифат
Датум смрти	24. март 809.(809-03-24) (46 год.)
Место смрти	Тус, Абасидски халифат
Гроб	Тус
Породица
Супружник	Зубајда бинт Џафар
Потомство	Ел Амин, Ел Мамун, Ел Мутасим, Ел-Касим ибн Харун ал-Рашид
Родитељи	Ел Махди Ел-Кајзуран
Династија	Абасиди
Претходник	Ел Махди
Наследник	Ел Амин

Харун ел Рашид (арап. هارون الرشيد; Рај, 17. март 763 — Тус, 24. март 809) је био пети и најпознатији абасидски халиф. Владао је од 786. до 809, и његово време је остало забележено по научном, културном и верском напретку. Успешно ратовао против Византије и Хазара, размењивао дарове с Карлом Великим и одржавао дипломатске односе с Кином. Уметност и музика су такође цветали. Његов лик идеализован у арапској народној поезији и "Причама из 1001 ноћи".

Харун је основао легендарну библиотеку Бајт ел-Хикма („Кућа мудрости“) у Багдаду у данашњем Ираку, а током његове владавине Багдад је почео да цвета као светски центар знања, културе и трговине. Током његове владавине, породица Бармакида, која је играла одлучујућу улогу у успостављању Абасидског калифата, постепено је опадала. Године 796, преселио је свој двор и владу у Раку у данашњој Сирији.

Франачка мисија је дошла да понуди Харуну пријатељство 799. Харун је послао разне поклоне са изасланицима када су се вратили на двор Карла Великог, укључујући сат који су Карло Велики и његова пратња сматрали заклињањем због звукова које је емитовао и трикова које је сваки пут приказивао кад је откуцано време по сату. Делови фикционе Хиљаду и једне ноћи смештени су на Харунов двор, а неке од прича овог дела укључују и самог Харуна. Харунов живот и двор били су предмет многих других прича, како чињеничних тако и измишљених.

Рани живот

Харун је рођен у Рају, тада део Џибала у Абасидском калифату, у данашњој провинцији Техеран, Иран. Био је син ал-Махдија, трећег абасидског халифе (владао 775–786), и његове жене ал-Кајзуран, (бивше робиње из Јемена), која је била жена снажне и независне личности која је у великој мери и одлучно утицала на државне послове у време владавине њеног мужа и синова. Одрастајући Харун је студирао историју, географију, реторику, музику, поезију и економију. Међутим, већину свог времена посветио је савладавању хадиса и Курана. Поред тога, прошао је напредно физичко васпитање као будући муџахид, и као резултат тога, вежбао је мачевање, стрељаштво и научио вештину ратовања. О његовом датуму рођења се расправља, а различити извори наводе датуме од 763. до 766. године.

Пре него што је постао калиф, 780. и поново 782. године, Харун је већ номинално водио кампање против традиционалног непријатеља Калифата, Источног римског царства, којим је владала царица Ирена. Ова потоња експедиција је била огроман подухват и стигла је чак до азијских предграђа Цариграда. Према муслиманском хроничару Ел-Табарију, Византинци су изгубили десетине хиљада војника током Харуновог похода, а Харун је ангажовао 20.000 мазги да пренесу плен. По повратку у царство Абасида, цена мача је пала на један дирхам, а цена коња на један златни византијски динар.

Харунови напади на Византинце подигли су његов политички имиџ и када се вратио, добио је псеудоним „ал-Рашид”, што значи „исправно вођен”. Он је унапређен у престолонаследника и добио је одговорност да управља западним територијама царства, од Сирије до Азербејџана.

500 година владавине породице Абасида

Неслагања међу Арапима, али и међу поробљеним народима, појавила су се 750. године. Омајаде је збацила породица Абасида која је затим 500 година владала исламским светом. Абасиди потичу од Мухамедовог стрица Ал Абаса. Под Ел Мансуром, њиховим првим халифом, они су 762. године преместили престоницу у нови град Багдад и прихватили многе персијске и грчке обичаје. Њихов најпознатији владар био је Харун ал Рашид (786—809), пети халиф, савременик Карла Великог син халифа Ал Махдија и бивше робиње Ал Кхајзуран.

Харун ал Рашид је преузео калифат од свог брата Хадија. Хади је наследио абасидски калифат након Махдијеве смрти. Хадијева мајка Хајзеран рођена је у граду Реј у Ирану. Неарапско порекло Хадијеве мајке изазвало је незадовољство међу Арапима тако да су многи желели да калифат преузме Хадијев брат Харун, чија мајка је била Арапкиња. То незадовољство је произвело и повремене сукобе, а на крају је калиф Хади и убијен. Након убиства Хадија, калифат је преузео његов брат Харун.

Ратови са Византијским царством

Као веома млад, од 791. до 806. године водио је рат са Византијским царстом, који је на крају добио. У својих 23 године је постављен за гувернера Јерменије, Азербејџана, Египта, Сирије и Туниса. Постао је халиф после његовог старијег брата Хадија.

Процват у уметности и науци

Своју владавину је започео постављањем способних управитеља који су бринули о халифату тако да побољшају имовно стање људи. Изградио је палату у Багдаду, надалеко чувену и лепу, какву ни један халиф пре њега није имао. У њој је сместио свој двор и живео у великом сјају, са свитом од преко стотину дворана и робова.

Био је веома брижан и праведан. Понекад је прерушен ишао по улицама и базарима Багдада ослушкујући да ли је народ задовољан његовом владавином или не. У ово време Багдад је био чувен по својим школама и учитељима.

И поред ратова, нашао је времена да подстиче науку и уметност, повезујући персијске, грчке, арапске и индијске утицаје. Багдад је постао светски центар за астрономију, математику, географију, медицину, право и филозофију. Двор у Багдаду место је где се дешава велики део Хиљаду и једне ноћи, књиге у којој се и данас ужива.

Багдадски халиф Харун ел Рашид прима делегацију Карла Великог.

Распад царства

Под каснијим халифима, неке покрајине су постале независне, али су још увек поштовале ислам, његове прописе и културу. Абасидски халифи брзо су губили моћ и постајали духовне вође. Муслиманско царство се поделило на емирате који су имали успоне и падове у различитим периодима. Ипак, муслимански свет је деловао као једна цивилизација са много различитих центара.

Ал Махди умире 785. а Ал Хаџи мистериозно умире 786. године (био је убијен од Ал Хајзуран) и Харун постаје халиф у септембру 786. године. Велики везир Бармакидс постаје администратор. Ал Кхајзуран умире 789. и Бармакидс практично преузима управљање царством од Харуна.

Делови царства тражили су независност, али Харун ал Рашид је успео да их покори. Регионалне династије су плаћале годишњи намет, а заузврат су добијале полу-аутономију. Харун се обогатио али је то слабило његову снагу у халифату. Такође, халифат је био подељен између Харунових синова Ал Амина и Ал Мамуна, који су после очеве смрти заратили.

Хронологија догађаја

• 763. рођен је Харун ал Рашид, син халифа Ал Махдија и бивше робиње Ал Хајзуран.
• 780. поставља се за предводника војне експедиције против Византије.
• 782. поставља се за предводника војне експедиције против Византије све до Босфора. Мировни преговор је потписан по повољним условима. Харун је примио почасну титулу ал Рашид и друко име и самим тим проходност према трону халифа а такође је постаи и гувернер Јерменије, Азербејџана, Египта, Сирије и Туниса.
• 786. у септембру, умире Харунов старији брат ал Хади.
• 789. Ал Хајзуран умире и сва власт прелази у руке Харуну.
• 791. рат са Византијом.
• 800. Харун именује новог гувернера Туниса.
• 807. Харунове војска осваја Кипар.
• 809. за време путовања по источним провинцијама царства умире Харун. Ал Амин се проглашава за халифа.

Литература

• Велајати, Али Акбар (2016), Историја културе и цивилизације ислама и Ирана, превео Муамер Халиловић, Београд, Центар за религијске науке „Ком”, стр. 141—157.
• Clot, André (1990). Harun Al-Rashid and the Age of a Thousand and One Nights. New Amsterdam Books. ISBN 978-0-941533-65-2. 
• St John Philby. Harun al Rashid (London: P. Davies) 1933.
• Einhard and Notker the Stammerer, "Two Lives of Charlemagne," transl. Lewis Thorpe, Penguin, Harmondsworth, 1977 (1969)
• John H. Haaren, Famous Men of the Middle Ages [1]
• William Muir, K.C.S.I., The Caliphate, its rise, decline, and fall [2]
• Theophanes, "The Chronicle of Theophanes," transl. Harry Turtledove, University of Pennsylvania Press, Philadelphia, 1982
• Norwich, John J. (1991). Byzantium: The Apogee. Alfred A. Knopf, Inc. ISBN 978-0-394-53779-5. 
• Zabeth, Hyder Reza (1999). Landmarks of Mashhad. Alhoda UK. ISBN 978-964-444-221-6. 
• Abbott, Nabia (1946). Two Queens of Baghdad: Mother and Wife of Hārūn Al Rashīd. University of Chicago Press. ISBN 978-0-86356-031-6. 
• al-Sāʿī, Ibn; Toorawa, Shawkat M.; Bray, Julia (2017). كتاب جهات الأئمة الخلفاء من الحرائر والإماء المسمى نساء الخلفاء: Women and the Court of Baghdad. Library of Arabic Literature. NYU Press. ISBN 978-1-4798-6679-3. 
• al-Tabari, Muhammad Ibn Yarir (1989). The History of al-Tabari Vol. 30: The 'Abbasid Caliphate in Equilibrium: The Caliphates of Musa al-Hadi and Harun al-Rashid A.D. 785-809/A.H. 169-193. Bibliotheca Persica. Превод: C. E. Bosworth. State University of New York Press. ISBN 978-0-88706-564-4. 
• Bobrick, Benson (2012). The Caliph's Splendor: Islam and the West in the Golden Age of Baghdad. Simon & Schuster. ISBN 978-1416567622. 
• Bosworth, C. E. (1995). „Rāfiʿ b. al- Layt̲h̲ b. Naṣr b. Sayyār”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Lecomte, G. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VIII: Ned–Sam. Leiden: E. J. Brill. стр. 385—386. ISBN 90-04-09834-8. 
• Bosworth, C. E. (1993). „al-Muʿtaṣim Bi’llāh”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VII: Mif–Naz. Leiden: E. J. Brill. стр. 776. ISBN 90-04-09419-9. 
• Gabrieli, F. (1960). „al-Amīn”. Ур.: Gibb, H. A. R.; Kramers, J. H.; Lévi-Provençal, E.; Schacht, J.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume I: A–B. Leiden: E. J. Brill. стр. 437—438. OCLC 495469456. 
• Masudi (2010) [1989]. The Meadows of Gold: The Abbasids. Превод: Paul Lunde and Caroline Stone. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-7103-0246-5. 
• Rekaya, M. (1991). „al-Maʾmūn”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VI: Mahk–Mid. Leiden: E. J. Brill. стр. 331—339. ISBN 90-04-08112-7. 
• al-Masudi, The Meadows of Gold, The Abbasids, transl. Paul Lunde and Caroline Stone, Kegan paul, London and New York, 1989
• Cobb, Paul M. (2001). White Banners: Contention in 'Abbasid Syria, 750-880. Albany, NY: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-4879-3. 
• Ibn al-Adim, Kamal al-Din Abi al-Qasim 'Umar ibn Ahmad ibn Hibat Allah (1996). Zubdat al-Halab min ta'rikh Halab (на језику: арапски). Beirut: Dar al-Kutub al-'Ilmiyyah. 
• Ibn Taghribirdi, Jamal al-Din Abu al-Mahasin Yusuf (1930). Nujum al-zahira fi muluk Misr wa'l-Qahira, Volume II (на језику: арапски). Cairo: Dar al-Kutub al-Misriyya. 
• Khalifah ibn Khayyat (1985). al-Umari, Akram Diya', ур. Tarikh Khalifah ibn Khayyat, 3rd ed (на језику: арапски). Al-Riyadh: Dar Taybah. 

Спољашње везе

• Brentjes, Sonja (2007). „Hārūn al‐Rashīd”. Ур.: Thomas Hockey; et al. The Biographical Encyclopedia of Astronomers. New York: Springer. стр. 474—5. ISBN 978-0-387-31022-0.  (PDF version)