Ходочашће
Ходочашће (исламски хаџилук или хаџ) је дугачко путовање на одређено место које има свој значај из специфично верских разлога („свето место“).[1][2][3][4] Особа која врши ходочашће назива се ходочасник (исламски хаџија).
Хришћани на ходочашће одлазе у посету Христовом гробу, у светом хришћанском граду Јерусалиму. Након ходочашћа, ходочасник има право да на своје име дода префикс Хаџи-. Многа презимена потичу од таквих предака, јер се тај статус сматрао врло престижним (Хаџи-Петровић на пример).
У симболичком смислу ходочашће је упоредо инициалистичи акт и дело предаје. Налази се у религијама које придају посебан значај и снагу одређеним местима. У хиндуизму представља главна ходочасничка места, тзв. чардхам. У Јудаизму ходочашће у Сило и касније у Јерусалим где је била Господова светиња. У будизму су значајна места та која су спојена са животом Буде, а у хришћанству са животом Исуса Христа или неког од светаца, док је у исламу, овим местом, Мека родно место Мухамедово. Удаљене храмове и светиње посећивали су и стари Грци и Римљани а слично и Германи.
У хришћанској Европи се у циљевима ходочашћа нарочито ка месним црквама у дане њиховог освештавања или на дан свеца њихових патрона, усредсређује друштвени живот рачунајући и комедијанте. Са поступањем стеизацује се овај обичај осамосталио од религиозног порекла и ходочашће у профаном свету постаје синоним забавног парка.
Залеђина[уреди | уреди извор]
Особа која направи такво путовање назива се ходочасником. Као уобичајено људско искуство, Волас Клифт и Џин Далби Клифт су предложили ходочашће као јунговски архетип.[5] Нека истраживања су показала да људи који се баве ходочасничким шетњама имају од тога биолошке, психолошке, социјалне и духовне терапеутске користи.[6]
Света земља делује као жариште за ходочашћа аврамских религија јудаизма, хришћанства и ислама. Према студији Универзитета у Стокхолму из 2011. године, ови ходочасници посећују Свету земљу да би додирнули и видели физичке манифестације своје вере, потврдили своја веровања у светом контексту уз колективно узбуђење и лично се повезали са Светом земљом.[7]
Хришћански свештеник Френк Феј пише да је ходочасник „увек у опасности да постане туриста“, и обрнуто, пошто путовање увек по његовом мишљењу поремети утврђени поредак живота код куће и он идентификује низ разлика између њих.[8]
Ходочашће у Јудаизму[уреди | уреди извор]
Стари и Нови Закон представља Јевреје који путују сваке године на ходочашће три пута у Јерусалим. Неколико пророка предузима такође своје лично ходочашће на Синајску гору где се сусреће са Господом. И данас су нека места за Јевреје јако значајна- позната је нпр. молитва код Зида плача- остатака западне стране јерусалимског храма који је дефинитивно уништен 70. године.
Ходочашће у будизму[уреди | уреди извор]
Ходочашће у будизму (пали: cetiyacārikā или vandanacārikā) није обавеза (као нпр. у исламу), мада је врло популарна пракса. Будисти углавном посећују места где су се догодила четири најзначајнија догађаја у Будином животу -- Лумбини где је рођен, Бод Гају где се постигао пробуђење, Сарнат где је први пут објавио учење (дхамму) и Кусинару где је преминуо.[9]
Прва особа за коју се зна да је ишла на ходочашће био је краљ Ашока, које је око 260. п. н. е. отишао у Бодх Гају, и у Лумбини десетак година касније.[9] Најчувенији будистички путопис свих времена настао је из пера кинеског ходочасника Хсуан Тсанга. Овај будистички монах провео је 16 година на ходочашћу у Индији и касније веома детаљно описао то путовање.[9] У будистичким земљама верници данас такође често путују у значајне храмове или манастире.
Ходочашћа у хришћанству[уреди | уреди извор]
Старовековна пракса[уреди | уреди извор]
Хришћани су имали већ у 2. веку поштовање према гробовима мученика и ка њима су долазили и ту су се молили. Од 4. века почињу ходочасници путовати до Свете земље на места која су спојана са животом Исуса Христа. Узорем за хришћанска ходочашћа су била путовања Израелаца у јерусалимски храм. Ходочашћа су хришћани предузимали као покајања за грех и жеље за очишћењем и посвећењима.
Ходочашћа у средњем веку[уреди | уреди извор]
У средњем веку хришћанско ходочашће постаје доживљај за веру а пут је често веома дугачак, тежак и опасан. Међу најобљубљенија места се бележи Јерусалем а поред тога и Рим као место мучења апостола те Сантијаго де Компостела као место многих старохришћанских мученика. Давање ноћења путницима било је један од гестова милосрдачности и стварало је део дела спојаног са ходочашћима.
Ходочашћа и крсташки ратови[уреди | уреди извор]
У раном средњем веку спадали су у најзначајнија ходочасничка места, места спојена са животом Исуса Христа у Светој земљи. После заузимања Јерусалима од стране Турака 1078. године ови путеви нису више били сигурни за путнике хришћане и то је повело до тежње да се у хришћанство опет Света земља добије натраг и 1095. године је дошло до Првог крсташког рата који је сазван од стране папе Урбан II и 1099. је освојен Јерусалим а за одбрану путника и њихову сигурност настају витешки редови. Ово доба не траје дуго и 1187. године султан Саладин добија Јерусалим а 1291. године пада и последње упориште и крсташко утврђење у Светој земљи.
Маријанска ходочасна места[уреди | уреди извор]
Маријанска ходочасна места нису места која су спојена са животом Девице Марије већ су то места на којим се приказала Девица Марија. или ка слици или скулптури којим се придавала натприродна снага. Међу најзначајнија маријанска ходочасничка места спада Лурд, Фатима, Лорето, Ла Салета и др.
Ходочашћа за годишњице[уреди | уреди извор]
Сваке године су се вршиле прославе у месним црквама за годишњице када је освећена црква или на дан патрона цркве којем је црква посвећена. На те дане је у том месту био концентрисан живот из целе области.
Ходочашћа у англиканским и протестантским црквама[уреди | уреди извор]
Значајна места за ходочашћа у англиканским црквама су били гроб Томаса Бекета у Кантебуриу. Већина других протестантских цркава на признаје ходочашћа официјелно али за лутеране су од значаја места спојена са животом Мартина Лутера као нпр. Витенберг или тврђава Вартбург и ова места се такође посећују.
Ходочашће у исламу[уреди | уреди извор]
У исламу се ходочашће назива још и хаџилуком односно хаџом. Хаџилук је један од пет стубова ислама и обавеза сваког муслимана.[10][11][12] Уколико му то здравље и финансијске могућности дозвољавају, сваки муслиман треба барем једанпут да посети Меку.[13][14][15][16]
Ходочашће у осталим религијама[уреди | уреди извор]
Индуси путују на више места а главна четири од њих ствара тз. чардхам и они верују да овај пут води ка ослобађању од циклуса поновног рођења.
Ходочашће као забавни парк[уреди | уреди извор]
У Европи је место ходочашћа било центар друштвеног живота и због тога се ка њему прикључивао и забавни програм који је најме за децу био најпривлачнији део ходочашћа. По местима ходочашћа су били присутни са својим опремама власници рингишпила, љуљачки, стрељана и сл.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Cleft & Cleft 1996. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFCleftCleft1996 (help)
- ^ Reader, Ian; Walter, Tony, ур. (2014). Pilgrimage in popular culture. [Place of publication not identified]: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1349126392. OCLC 935188979.
- ^ Reframing pilgrimage : cultures in motion. Coleman, Simon, 1963-, Eade, John, 1946-, European Association of Social Anthropologists. London: Routledge. 2004. ISBN 9780203643693. OCLC 56559960.
- ^ Plate, S. Brent (септембар 2009). „The Varieties of Contemporary Pilgrimage”. CrossCurrents. 59 (3): 260—267. S2CID 170484577. doi:10.1111/j.1939-3881.2009.00078.x.
- ^ Cleft, Jean Darby; Cleft, Wallace (1996). The Archetype of Pilgrimage: Outer Action With Inner Meaning. The Paulist Press. ISBN 0-8091-3599-X.
- ^ Warfield, Heather A.; Baker, Stanley B.; Foxx, Sejal B. Parikh (2014-09-14). „The therapeutic value of pilgrimage: a grounded theory study”. Mental Health, Religion & Culture (на језику: енглески). 17 (8): 860—875. ISSN 1367-4676. S2CID 143623445. doi:10.1080/13674676.2014.936845.
- ^ Metti, Michael Sebastian (1. 6. 2011). „Jerusalem – the most powerful brand in history” (PDF). Stockholm University School of Business. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 1. 2020. г. Приступљено 1. 7. 2011.
- ^ Fahey, Frank (април 2002). „Pilgrims or Tourists?”. The Furrow. 53 (4): 213—218. JSTOR 27664505.
- ^ а б в Budizam od A do Z: HODOČAŠĆE Архивирано на сајту Wayback Machine (28. октобар 2009), Приступљено 29. 4. 2013.
- ^ Long, Matthew (2011). Islamic Beliefs, Practices, and Cultures. Marshall Cavendish Corporation. стр. 86. ISBN 978-0-7614-7926-0. Приступљено 2. 9. 2014.
- ^ Nigosian, S. A. (2004). Islam: Its History, Teaching, and Practices. Indiana: Indiana University Press. стр. 110. ISBN 0-253-21627-3.
- ^ „Islamic Practices”. Berkley Center for Religion, Peace & World Affairs. Архивирано из оригинала 17. 11. 2019. г. Приступљено 7. 4. 2017.
- ^ Mosher, Lucinda (2005). Praying: The Rituals of Faith. Church Publishing, Inc. стр. 155. ISBN 9781596270169. Приступљено 18. 9. 2014.
- ^ Katz, Andrew (16. 10. 2013). „As the Hajj Unfolds in Saudi Arabia, A Deep Look Inside the Battle Against MERS”. Time. Приступљено 17. 10. 2013.
- ^ „The world's largest Muslim pilgrimage site? Not Mecca, but the Shiite shrine in Karbala”. Religion News Service. 9. 9. 2020. Приступљено 14. 9. 2020.
- ^ „Hajj Begins in Saudi Arabia Under Historic COVID Imposed Restrictions | Voice of America - English”. www.voanews.com (на језику: енглески). VOA. 29. 7. 2020. Приступљено 14. 9. 2020.
Литература[уреди | уреди извор]
- Nigosian, S. A. (2004). Islam: Its History, Teaching, and Practices. Indiana: Indiana University Press. стр. 110. ISBN 0-253-21627-3.
- Long, Matthew (2011). Islamic Beliefs, Practices, and Cultures. Marshall Cavendish Corporation. стр. 86. ISBN 978-0-7614-7926-0. Приступљено 2. 9. 2014.
- Cleft, Jean Darby; Cleft, Wallace (1996). The Archetype of Pilgrimage: Outer Action With Inner Meaning. The Paulist Press. ISBN 978-0-8091-3599-8.
- al-Naqar, Umar. 1972. The Pilgrimage Tradition in West Africa. Khartoum: Khartoum University Press. [includes a map 'African Pilgrimage Routes to Mecca, ca. 1300–1900']
- Coleman, Simon and John Elsner (1995), Pilgrimage: Past and Present in the World Religions. Cambridge: Harvard University Press.
- Coleman, Simon & John Eade (eds) (2005), Reframing Pilgrimage. Cultures in Motion. London: Routledge.
- Davidson, Linda Kay and David M. Gitlitz (2002), Pilgrimage: From the Ganges to Graceland: An Encyclopedia. Santa Barbara, Ca.: ABC-CLIO.
- Gitlitz, David M. and Linda Kay Davidson (2006). Pilgrimage and the Jews. Westport, CT: Praeger.
- Jackowski, Antoni. 1998. Pielgrzymowanie [Pilgrimage]. Wroclaw: Wydawnictwo Dolnoslaskie.
- Kerschbaum & Gattinger, Via Francigena – DVD – Documentation, of a modern pilgrimage to Rome. ISBN 978-3-200-00500-6., Verlag EUROVIA, Vienna 2005
- Margry, Peter Jan (ed.) (2008), Shrines and Pilgrimage in the Modern World. New Itineraries into the Sacred. Amsterdam: Amsterdam University Press.
- Sumption, Jonathan. 2002. Pilgrimage: An Image of Mediaeval Religion. London: Faber and Faber Ltd.
- Wolfe, Michael (ed.). 1997. One Thousands Roads to Mecca. New York: Grove Press.
- Zarnecki, George (1985), The Monastic World: The Contributions of The Orders. pp. 36–66, in Evans, Joan (ed.). 1985. The Flowering of the Middle Ages. London: Thames and Hudson Ltd.
- Chan, Khoon San, Buddhist Pilgrimage (e-book - the eight major Buddhist sites in India)
- Smith, Peter (2000). „Pilgrimage”. A concise encyclopedia of the Baháʼí Faith. Oxford: Oneworld Publications. ISBN 1-85168-184-1.
- Davidson, Linda Kay; Gitlitz, David M. (17. 11. 2002). Pilgrimage [2 Volumes]: From the Ganges to Graceland, an Encyclopedia. Santa Barbara: ABC-CLIO. ISBN 9781576070048..
- Baháʼuʼlláh (1993). The Kitáb-i-aqdas: the Most Holy Book (1st изд.). Wilmette, Ill.: Baháʼí Pub. Trust. ISBN 0-87743-240-6. OCLC 28181973.
- Allen, Denny; Taherzadeh, Lesley (2006). Baháʼí Pilgrimage. Oxford, UK: George Ronald. ISBN 0-85398-487-5.
- Baháʼu'lláh (1873). The Kitáb-i-Aqdas: The Most Holy Book. Wilmette, Illinois, USA: Baháʼí Publishing Trust. ISBN 0-85398-999-0.
- Denis MacEoin (1994). Rituals in Babism and Baha'ism. UK: British Academic Press and Centre of Middle Eastern Studies, University of Cambridge. ISBN 1-85043-654-1.
- Ruhe, David (1983). Door of Hope. Oxford, UK: George Ronald. ISBN 0-85398-150-7.
- Walbridge, John (1996). Sacred Acts, Sacred Space, Sacred Time. Oxford, UK: George Ronald. ISBN 0-85398-406-9.
- Akerdahl, Per-Olof (2000), „Pilgrimage and Religious Identity in the Bahá'í Faith”, Lights of Irfan, 1, Wilmette, IL: Irfan Colloquia, стр. 1—20
Godfrey-Faussett, Thomas Godfrey (1878). „Canterbury (1.)”. Ур.: Baynes, T.S. Encyclopaedia Britannica. 5 (9th изд.). стр. 28—30.- Lyle, Marjorie (2002), Canterbury: 2000 Years of History, Tempus, ISBN 978-0-7524-1948-0
- Ralf van Bühren, Lorenzo Cantoni, and Silvia De Ascaniis (eds.), Special issue on "Tourism, Religious Identity and Cultural Heritage", in Church, Communication and Culture 3 (2018), pp. 195–418
- Crumrine, N. Ross and E. Alan Morinis, Pilgrimage in Latin America, Westport CT 1991
- Christian, William A, Local Religion in Sixteenth-Century Spain, Princeton 1989
- Brown, Peter, The Cult of the Saints: Its Rise and Function in Latin Christianity, Chicago 1981
- Turner, Victor and Edith Turner Image and Pilgrimage in Christian Culture: Anthropological Perspectives, New York 1978
- „Descriptive Gazetteer entry for Canterbury”. Vision of Britain. Приступљено 28. 5. 2008.
- „Rosarium Virginis Mariae on the Most Holy Rosary (October 16, 2002) – John Paul II”. w2.vatican.va.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Database of Shrines and Pilgrimage in the Netherlands
- Herbermann, Charles, ур. (1913). „On Pilgrimages”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.
- Romeria de El Rocío - Hda. de Las Americas de Nstra. Sra. del Rocío
