Gasotransmiter
Gasotransmiteri su gasoviti molekuli koji se sintetišu u telu. Ova grupa molekula obuhvata azot-monoksid, vodonik sulfid, ugljen-monoksid, i u manjoj meri Azotsuboksid.
Gasotransmiteri su familija endogenih gasovitih signalnih molekula. Ovi gasovi dele mnoge zajedničke karakteristike u pogledu proizvodnje i funkcije, ali ispoljavaju svoje dejstvo na jedinstvene načine. Oni se razlikuju od klasičnih signalnih molekula u ljudskom telu. Prvi nagoveštaji da gas ima direktno dejstvo na farmakološkim receptorima i da stoga deluje kao neurotransmiter su izneti 1981, u rezultatima kliničkih ispitivanja azot-monoksida.[1][2][3] In vitro eksperimenti su potvrdili ta opažanja.[4][5]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ Gillman MA, Lichtigfeld FJ (1981). „A comparison of the effects of morphine sulphate and nitrous oxide analgesia on chronic pain states in man”. J. Neurol. Sci. 49 (1): 41—5. PMID 7205318. doi:10.1016/0022-510X(81)90186-6.
- ^ Gillman MA, Lichtigfeld FJ (1981). „The similarity of the action of nitrous oxide and morphine”. Pain. 10 (1): 110. PMID 7232008.
- ^ Gillman MA, Lichtigfeld FJ (1983). „Nitrous oxide interacts with opioid receptors: more evidence”. Anesthesiology. 58 (5): 483—4. PMID 6301312.
- ^ Daras C, Cantrill R, Gillman MA. (3H)Naloxone displacement: evidence for nitrous oxide as opioid receptor agonist. Eur J Pharmacol 89:177-178.
- ^ Ori C., Ford-Rice F and London E.D. Effects of nitrous oxide and halothane on mu and kappa opioid receptors in guinea-pig brain. Anesthesiology 70: 541-544,1989.