Supramolekularna hemija

С Википедије, слободне енциклопедије
Primer supramolekularne konstrukcije.[1]
Supramolekularni kompleks hloridnog jona, kukurbit[5]urila, i kukurbit[10]urila.[2]
Primer mehanički vezane molekularne arhitekture, u ovom slučaju rotaksana.[3]
Primer domaćin-gost hemije.[4]
Domaćin-gost kompleks sa p-ksililendiamonijum vezom unutar kukurbiturila.[5]
Intramolekularno samoformiranje foldamera.[6]

Supramolekularna hemija je domen hemije koji je izvan samih molekula. Fokus ove oblasti hemije je na hemijskim sistemima formiranim od diskretnog broja molekularni podjedinica ili komponenti. Sile koje su odgovorne za prostornu organizaciju mogu da variraju od slabih (intramolekularne sile, elektrostatičke ili vodonično vezivanje) do jakih (kovalentno vezivanje), dokle god je stepen elektronskog sprezanja između molekularnih komponenti mali u odnosu na relevantne energijske parametre komponente.[7][8] Dok je fokus tradicionalne hemije na kovalentnim vezama, supramolekularna hemija se bavi slabijim i reverzibilnim nekovalentnim interakcijama između molekula. Te sile obuhvataju vodonično vezivanje, metalnu koordinaciju, hidrofobne sile, van der Valsove sile, pi-pi interakcije i elektrostatičke efekte. Važni koncepti koji su demonstrirani supramolekularnom hemijom obuhvataju molekularno samoformiranje, savijanje, molekularno prepoznavanje, domaćin-gost hemiju, mehanički vezane molekularne arhitekture, i dinamičku kovalentnu hemiju.[9] Istraživanje nekovalentnih interakcija je od presudnog značaja za razumevanje mnogih bioloških procesa. Biološki sistemi su česta inspiracija za supramolekularna istraživanja.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hasenknopf, Bernold; Lehn, Jean-Marie; Kneisel, Boris O.; Baum, Gerhard; Fenske, Dieter (1996). „Self-Assembly of a Circular Double Helicate”. Angewandte Chemie International Edition in English. 35 (16): 1838. doi:10.1002/anie.199618381. 
  2. ^ Day; A. I.; et al. (2002). „A Cucurbituril-Based Gyroscane: A New Supramolecular Form This research was supported by the Australian Research Council and the University of New South Wales. G.R.L. acknowledges the award of a Royal Society Fellowship tenable in Australia”. Angew. Chem. Int. Ed. 41 (2): 275—277. doi:10.1002/1521-3773(20020118)41:2<275::AID-ANIE275>3.0.CO;2-M. 
  3. ^ Bravo; J. A.; et al. (1998). „High Yielding Template-Directed Syntheses of [2]Rotaxanes”. Eur. J. Org. Chem. 1998 (11): 2565—2571. doi:10.1002/(SICI)1099-0690(199811)1998:11<2565::AID-EJOC2565>3.0.CO;2-8. 
  4. ^ Anderson, Sally; Anderson, Harry L.; Bashall, Alan; McPartlin, Mary; Sanders, Jeremy K. M. (1995). „Assembly and Crystal Structure of a Photoactive Array of Five Porphyrins”. Angewandte Chemie International Edition in English. 34 (10): 1096. doi:10.1002/anie.199510961. 
  5. ^ Freeman, W. A. (1984). „Structures of thep-xylylenediammonium chloride and calcium hydrogensulfate adducts of the cavitand 'cucurbituril', C36H36N24O12”. Acta Crystallographica Section B. 40 (4): 382. doi:10.1107/S0108768184002354. 
  6. ^ Schmitt, Jean-Louis; Stadler, Adrian-Mihail; Kyritsakas, Nathalie; Lehn, Jean-Marie (2003). „Helicity-Encoded Molecular Strands: Efficient Access by the Hydrazone Route and Structural Features”. Helvetica Chimica Acta. 86 (5): 1598. doi:10.1002/hlca.200390137. 
  7. ^ Lehn, JM (1993). „Supramolecular chemistry”. Science. 260 (5115): 1762—3. Bibcode:1993Sci...260.1762L. PMID 8511582. doi:10.1126/science.8511582. 
  8. ^ Supramolecular Chemistry, J.-M. Lehn, Wiley-VCH. 1995. ISBN 978-3-527-29311-7..
  9. ^ Gennady V. Oshovsky, Dr. Dr., David N. Reinhoudt, Prof. Dr. Ir., Willem Verboom, Dr. (2007). „Supramolecular Chemistry in Water”. Angewandte Chemie International Edition. 46 (14): 2366—2393. PMID 17370285. doi:10.1002/anie.200602815. 

Vidi još[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Supramolekularna hemija на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Supramolekularna_hemija&oldid=23965868”