Ђауме II од Арагона

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђауме II од Арагона
Ђауме II од Арагона
Лични подаци
Пуно имеЂауме II Праведни од Мајорке и Круне Арагона
Датум рођења(1267-08-10)10. август 1267.
Место рођењаВаленсија, Краљевина Арагон
Датум смрти2. новембар 1327.(1327-11-02) (60 год.)
Место смртиБарселона, Круна Арагона
Породица
СупружникИзабела од Кастиље, краљица Арагона, Бланш Анжујска, Марија Лизињан, краљица Арагона, Elisenda of Montcada
ПотомствоАлфонсо IV од Арагона, Maria of Aragon, Lady of Cameros, Изабела Арагонска, Peter IV of Ribagorza, Violante d'Aragona, James of Aragon, Juan de Aragón y Anjou, Констанца од Арагона, Raimondo Berengario d'Aragona, Blanca d'Aragó
РодитељиПере III од Арагона
Констанца од Сицилије, краљица Арагона
ДинастијаБарселоне
Краљ Мајорке
Период(1291-1295)
ПретходникАлфонсо III од Арагона
НаследникЂауме II од Мајорке
Краљ Сицилије
Период(1285-1311)
ПретходникПере III од Арагона
НаследникФедерико III од Сицилије
Краљ Арагона, Каталоније и Валенсије
Период(1291-1327)
ПретходникАлфонсо III од Арагона
НаследникАлфонсо IV од Арагона

Ђауме II од Арагона (кат. Jaume II d'Aragó, шп. Jaime II de Aragón, араг. Chaime II d'Aragón; Валенсија, 10. август 1267 — Барселона, 2. новембар 1327) је био краљ Арагона, Валенсије, гроф Барселоне, (1291—1327) краљ Мајорке, (1291—1295) краљ Сицилије (под именом Ђауме I од Сицилије) (1285—1311). Ђауме је био познат и под именом Ђауме Праведни. Био је други син Переа III од Арагона и Констанце од Сицилије. На власти је наследио прата Алфонса и тако ујединио Арагон и Сицилију.

Рат Сицилијанске вечерње[уреди | уреди извор]

Федерико III од Сицилије

Повод за рат[уреди | уреди извор]

Године 1295. Уговором у Анањију оставио је Краљевину Сицилију папи Бонифацију VIII (1294—1303), а папа се одрекао Сицилије у корист, Карла II Напуљског. 1396. незадовољни Сицилијанци су за краља поставили Ђаумеововг брата Федерика. Федерико је извршио инвазију Калабрије и освојио је неколико градова. Изазвао је и побуну у Напуљу. Паомагао је гибелине из Тоскене и Ломбардије да се буне против папе.[1]

Ток рата[уреди | уреди извор]

Ђауме, који је у то време освијио Мурсију, која је била под влашћу Кастиље, озбиљно схватао тај договор па је 1295. године наговорио и Руђера де Љурија да нападне Сицилију. Ђауме је у савезу са Руђером 4. јула однео победу у бици код рта Орландо. У исто време Карло се искрцао на Сицилију и освојио Катанију, која су убрзо Сицилијанци повратили. 14. јуна 1300. године Руђер је у бици заробио Федерика.[тражи се извор]

Мир у Калтабељоти[уреди | уреди извор]

Године 1302. по захтеву папе Французи су дошли да помогну Ђаумеу, али куга је однела животе многим арагонским и француским војницима па је Ђауме био приморан да моли за мир, који је склопљен 19. августа 1302. године у Калтабељоти. Сурови и генијални тактичар Руђер де Љурија у то време је умро у Валенсији. Федерико је признат за краља Сицилије, а Карло за краља Напуља. Ђауме је 1311. године изгубио и последњи посед на Сицилији.

Побуна Барона[уреди | уреди извор]

Побуна под вођством сина Ђумеа[уреди | уреди извор]

Ђауме је да би остао на власти морао да добије подршку племића, па им је признао многе привилегије. Пошто је тада Ђауме прекршио законе Арагона барони су у априлу 1301. године у Сарагоси дигли устанак. Ђауме Млађи, Ђаумеов најстарији син им се придружио постао вођа побуне. Разлог тог придруживања је била одлука Ђаумеа Старијег да за свог наследника постави једног од млађих синова, а не Ђаумеа Млађег. Ђауме Старији је после неког времена одлучио да Ђаумеа Млађег прогласи наследником и да угуши побуну. Ђауме Млађи је крунисан у Сарагоси, али побуна се наставила, а сада је вођа побуне била Ђаумеова супруга Марија Лизињан.[тражи се извор]

Побуна под вођством краљице Марије Лизињан[уреди | уреди извор]

Марија је у помоћ позвала Кастиљу, која јој се одазвала и почела припреме за напад на Арагон. Побуњенике је подржавао и сам папа. Ђауме Старији је побуњеницима нудио целу провинцију Мурсију да би му они предали тврди град Аликанте, али Марија је то одлучно одбила.[тражи се извор]

Гушење побуне и рат против Сарацена[уреди | уреди извор]

Да би Кастиљу спречио да изваде инвазију на Арагон, Ђауме Старији се 1305. године у околини реке Сегуре састао са краљем Кастиље и предао му Мурсију под условом да не напада Арагон. Кастиљски краљ је обећао да неће да напада Арагон и то обећање је испунио, а Ђауме Старији је обећао да ће да помогне краљу Кастиље у рату са Сараценима, чак је свог сина Ђаумеа оженио са Леонор, кастиљском принцезом, а своју кћерку Марију удао за Педра, брата краља Кастиље. Папа Климент V (1305—1314) је благословио Ђаумеа и краља Фернанда од Кастиље. Крајем јула Кастиљци су опсели Алхесирас, а Ђауме је опсео Сеуту и Алмрију. После сараценске победе емир Гранаде дошао је у помоћ Алмерији, али је поражен. Ђауме ипак није успео да заузме град, јер су га његови становници очајнички бранили. У јануару 1310. године Ђауме је склопио мир са Сараценима.

Односи са папама[уреди | уреди извор]

Папа Бонифације је Ђаумеа 1303. године крунисао за краља Сардиније, коју су под својом влашћу од 1050. године држали Сарацени, а један мали део острва Ђенова и Пиза. Године 1309. Ђауме је склопио савез са Фиренцом, Луком и осталим гвелфском градовима Тоскане против Пизе. Ти Гвелфски градови су склопили савез са Ђаумеом под условом да им он помогне у борби против цара Светог римског царства Хајнриха VII Луксембуршког. Ђауме је помогао папи и француском краљу Филипу IV Лепом да ухвате Темпларе и после њиховог хапшења и спаљивања Ђауме је покушао да освоји њихове поседе у Арагону. То је изазвало гнев папе Климента V, а касније Јована XXII (1316—1334), који га је 1217. године натерао да бивше поседе Темплара преда Јовановцима.

Алфонсо, Ђаумеов син

Освајање Сардиније и Мајорке[уреди | уреди извор]

У децембру 1319. године Ђауме је Арагону припојио и Мајорку.

Године 1321. Ђауме је наставио да напада Сицилију. Склопио је савез са Робертом Напуљским и 1322. године он је освојио гибелинску Ђенову и на власт довео гвелфе, а на повратку је опсео Пизу, али је поражен. После повратка у Напуљ Роберт је напао Федерика од Сицилије.

За то време Ђаумеов син Алфонсо се у Барселони спремао да изврши инвазију на Сардинију. Алфонсо је опсео Иглезијас и Каљари. После освајања тих градова Алфонсо је 1324. године опсео Пизу, али је доживео понижавајући пораз, а онда је слопљен мир, којим се Пиза одрекла Сардиније и предала је Арагону. Од тада је Арагон једна од највећих светских сила. У овом рату је погинуло само 1 200 арагонаца.[тражи се извор]

Смрт[уреди | уреди извор]

Ђауме је умро 2. новембра 1327. године у 66. години живота. Пошто се његов први син Ђауме замонашио престо је наследио Алфонсо.[тражи се извор]

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Алфонсо II од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
8. Петар II Арагонски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Санћа од Кастиље
 
 
 
 
 
 
 
4. Ђауме I од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. William VIII, Marquess of Montpellier
 
 
 
 
 
 
 
9. Марија од Монпељеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Евдокија Комнин
 
 
 
 
 
 
 
2. Пере III од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Бела III
 
 
 
 
 
 
 
10. Андрија II Арпадовић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Агнеса од Антиохије
 
 
 
 
 
 
 
5. Јоланда од Угарске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Петар II Куртене
 
 
 
 
 
 
 
11. Јоланда од Куртенеа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Јоланда Фландријска
 
 
 
 
 
 
 
1. Ђауме II од Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Хенрик VI, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
12. Фридрих II, цар Светог римског царства
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Констанца од Сицилије
 
 
 
 
 
 
 
6. Манфред Сицилијански
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Бјанка Ланцио
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Констанца од Сицилије, краљица Арагона
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Тома I од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
14. Амедео IV од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Маргарета од Женеве
 
 
 
 
 
 
 
7. Беатриче Савојска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Иго III од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
15. Маргарита од Бургундије, грофица Савоје
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Беатрис од Албона
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ J. N. Hillgarth, “Review of The Rise of the Aragonese-Catalan Empire, 1200–1350 by J. Lee Shneidman”, Speculum, 47, 2 (1972). стр. 346.

Литература[уреди | уреди извор]


Ђауме II од Арагона на Викимедијиној остави.



Краљ Арагона
(1291-1327)

Кнез Каталоније
(1291-1327)

Краљ Валенсије
(1291-1327)

Краљ Мајорке
(1291-1295)

Краљ Мајорке
(1319-1327)

Краљ Сицилије
(1285-1311)
Покето Спиниола (дужд Ђенове), Ренијери де ла Герардеса (кнез Пизе) и Исмаил I од Гранаде (султан Грнаде)
Краљ Сардиније
(1324-1327)
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђауме_II_од_Арагона&oldid=26025997”