Ђовани Бокачо
Из Википедије, слободне енциклопедије
Ђовани Бокачо (итал. Giovanni Boccaccio), (1313- децембар 1375), италијански књижевник, хуманиста. Учествовао активно у политичком и културном животу фирентинске Комуне.
Садржај |
[уреди] Биографија
Ђовани Бокачо, један од најзначајнијих писаца хуманизма, рођен је 1313. године, највероватније у Черталду, као ванбрачно дете имућног трговца Бокачина ди Келина. Младост је провео у Напуљу, где се школовао и започео свој књижевни развој. Када се појавила црна куга 1348. године, Бокачо се налазио у Фиренци. Од куге су умрли његов отац и маћеха, и тада је Бокачо остао на челу родитељског дома. Након 1348. године, књижевна слава и друштвени положај почели су да му доносе различита признања од фирентинске Комуне. Писац се током следеће деценије бавио разним званичним, дипломатским пословима. Веома велики утицај на Бокачов духовни развој и књижевни рад имао је Петрарка, са којим се Бокачо упознао 1350. године у Фиренци, и са којим је остао пријатељ до краја живота. Пропаст завере у децембру 1360. године, у коју су биле умешане личности веома блиске Бокачу изменила је политичке односе унутар фирентинске Комуне. У том периоду Бокачо је удаљен од јавних обавеза. Разочаран преварама и интригама у градском политичком животу писац се повукао у Черталдо, где је учио и медитирао. У новој фази политичке напетости, Бокачо је добио нова јавна задужења. Од велике важности била је његова посланичка мисија, од августа до новембра 1365. године, која је папи Урбану V донела подршку Фиренце за повратак папског двора у Рим. У пролеће 1371. године вратио се у Черталдо са свог последњег путовања у Напуљ, и ту је живео у оскудици, болестан, међу својим књигама. Године 1373. фирентинска Комуна га је позвала да у цркви Сан Стефано ди Бадија јавно чита и тумачи Дантеову Комедију. Умро је у Черталду 21. децембра 1375. године.
[уреди] Књижевна активност у Напуљу
Дух Напуља, као и живот који је тамо водио сасвим је одговарао Бокачовим људским, интелектуалним и стваралачким тежњама. Кретао се у круговима учених људи и отменог света. Било му је омогућено да користи велику краљевску библиотеку, у којој је задовољавао своја широка интересовања у вези са књижевношћу, астрологијом, митологијом и другим подручјима. У таквој друштвеној и културној средини, којој је обележје давала хедонистичка и аристократска литература, Бокачо је започео интензивну књижевну активност, како на латинском, тако и на народном језику. Ипак, усредсредио се на дела на народном језику намењена дворској средини у којима је обрадио низ мотива у вези са сопственом личношћу.
Бокачо, попут Петрарке и Дантеа доживљава као најзначајнији догађај у формирању себе као књижевника сусрет са женом, која ће остати његова једина права и никад заборављена љубав. И данас је нејасно да ли је ова велика Бокачова љубав само плод маште и литерарне конвенције или реалан доживљај пресудан у развоју писца. Бокачова Фијамета је, како он сам тврди, била незаконита ћерка Роберта Анжујског.
Ако се изоставе разне Риме, прво дело које је Бокачо саставио био је краћи спев, Дијанин лов, мала поема од осамнаест певања у терцинама.
Дело европске славе из напуљског периода јесте роман у прози, у пет књига, Филоколо. Бокачо је у овом делу проширио, у књижевности већ познату тему о доживљајима двоје младих љубавника, Флорија и Бјанћифиоре.
Херојски, дворски и витешки поглед има основну улогу у Тесеиди, поеми у октавама у дванаест књига, посвећених Фијамети.
[уреди] Књижевна активност у Фиренци
Фиренца је, насупрот Напуљу била средина практичног, трговачког, политиком и борбама ангажованог града. Бокачо је наставио са својом књижевном делатношћу у другачијем књижевном поднебљу. Он сада пише дела у којима спаја дворску средину, у којој се претходних година кретао, са амбијентом града и његовом богатом традицијом.
Елегија госпође Фијамете, први је модерни психолошки и реалистички роман. Жена у овом делу није приказана као предмет обожавања, већ као субјекат који приповеда о својој љубавној патњи.
Најзрелије Бокачово песничко остварење у фирентинском периоду је Фијезоланска прича о нимфама, мала поема у 473 октаве, одраз поштовања писца према фирентинској традицији.
У Декамерону, ремек делу обликованом највероватније између 1348. и 1351. године, Бокачо је успео да прикаже живот у свој његовој пуноћи и да створи представу свестране, богате слике о људима, најразличитијих искустава и типова. Декамерон је збирка од сто новела, вешто осмишљене, прецизне структуре, која најављује Бокача као једног од најзначајнијих носилаца хуманистичких идеја.
[уреди] Књижевни опус
[уреди] Књижевна дела
- Дијанин лов (1334)
- Филострато (1335)
- Филоколо (око 1336)
- Тесеида (између 1339. и 1340. године)
- Аметова прича о нимфама (између 1341. и 1342. године)
- Љубавна визија (1342)
- Елегија госпође Фијамете (између 1343. и 1344. године)
- Фијезоланска прича о нимфама (између 1344. и 1346. године)
- Декамерон (између 1348. и 1351. године)
- Корбачо (нема података кад је дело настало)
- Риме
[уреди] Расправе на латинском
(писане су између 1356. и 1361. године)
- Генеалогија пагана
- Славне жене
- Пропаст славних људи
- О планинама, шумама, изворима, језерима, рекама, мртвим водама или мочварама и о именима мора
- Живот или мали трактат у славу Дантеа
[уреди] Библиографија
[уреди] Издања
(на српском и сродним језицима)
- Ђовани Бокачо, Из Декамерона, Novi Sad, Budućnost, 1946.
- Giovanni Boccaccio, Novele, (превела Ива Адум, избор и поговор Ервин Шинко), Zagreb, Zora, 1948.
- Giovanni Boccaccio, Život Danteov, (превела Татјана Фрковић), Zagreb, Zora, 1948.
- Đovani Bokačo, Ljubavne ispovesti gospe Fjamete, Beograd, (превео са италијанског Момчило Савић), Narodna knjiga, 1958.
- Ђовани Бокачо, Декамерон, Novi Sad, (превео Михајло Добрић), Bratstvo-jedinstvo, 1958.
- Đovani Bokačo, Iz Dekamerona, Beograd, Rad, (О Бокачи и избору из Dekamerona Момчило Савић) 1960.
- Giovanni Boccaccio, Dekameron, (превела Јерка Белан, поговор Francesco de Sanctis) Zagreb, Matica hrvatska, 1964.
- Đovani Bokačo, Dekameron, Beograd, Jugoslavija, 1966.
- Giovanni Boccaccio, Djela, (Rime, Filostrato, Ameto, Elegija gospe Fiammette, Spjev o fjezolanskim nimfama, Korbač, Raspravica u pohvalu Dantea) (priredili Frano Čale i Mate Zorić), SNL, Zagreb, Matica hrvatska, 1981.
- Giovanni Boccaccio, Decameron i druga djela, Zagreb, Školska knjiga, 1989.
- Đovani Bokačo, Dekameron, Sarajevo, Svjetlost, 1990.
- Ђовани Бокачо, Декамерон, Beograd, Narodna knjiga - Alfa, 1996.
- Đovani Bokačo, Dekameron, Podgorica,(превод Добрић Михајло, приредила Весна Килибарда) Unireks, 1997.
- Đovani Bokačo, Dekameron, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1998.
- Đovani Bokačo, Vesele priče iz Dekamerona, Beograd, Srpska književna zadruga, 1999.
- Đovani Bokačo, Dekameron, (knj. I), (Избор, превод и пропратни текстови Драган Мраовић), Beograd, Dereta, 2002.
- Đovani Bokačo, Dekameron, (knj. II), (Избор, превод и пропратни текстови Драган Мраовић), Beograd, Dereta, 2003.
[уреди] Литература
- Đulio Feroni, Istorija italijanske književnosti, Tom 1, CID, Podgorica, 2005, str. 160-181.
- Frano Čale i Mate Zorić, Uvod u Boccaccia, u Giovanni Boccaccio, Djela, SNL, Matica hrvatska, Zagreb, 1981.
- Erih Auerbah, Fra Alberto, Mimesis, Nolit, Beograd, 1978.
- Jeleazar Meletinski, Nastanak klasične forme novele (Dekameron), uIstorijska poetika novele, (prevela s ruskog Radmila Mečanin), Novi Sad, Matica srpska, 1997, str. 103-135
- Kritičari o Bokaču, u Đovani Bokačo, Dekameron, Podgorica, Unireks, 1997.
- Predgovor i Bokačova književna dela (Драган Мраовић), u Đovani Bokačo, Dekameron, (knj. I),Beograd, Dereta, 2002.
[уреди] Спољашње везе
