Ђорђе Лобачев

С Википедије, слободне енциклопедије
Ђорђе Лобачев
Пуно имеЈуриј Павлович Лобачев
Датум рођења(1909-03-04)4. март 1909.
Место рођењаСкадар
 Османско царство
Датум смрти23. јул 2002.(2002-07-23) (93 год.)
Место смртиСанкт Петербург
 Русија

Јуриј Павлович Лобачев (рус. Юрий Павлович Лобачев; Скадар, 4. март 1909Санкт Петербург, 23. јул 2002), познат као Ђорђе Лобачев био је југословенски уметник. Један од пионира и један од најзначајнијих аутора у историји српског и југословенског стрипа.[1] Међу његове најпознатије стрипове спадају Женидба цара Душана, Пропаст града Пирлитора, Баш Челик, Чардак ни на небу ни на земљи, Барон Минхаузен, Чаробњак из Оза, Пепељуга и други.[2] Аутор је стрипа Ураган долази у поноћ — првог стрипа објављеног у СССР 1966.[1][2] Школа стрипа „Ђорђе Лобачев“ из Београда носи његово име.[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Ђорђе Лобачев је рођен 4. марта 1909. у Скадру, где му је отац био на служби као руски конзул.[4]

Детињство је за време Балканских ратова провео у Црној Гори, где је крштен на Цетињу. Живео је и у Косовској Митровици, а потом на Криту и у Солуну. Као емигрантско сироче имао је тешко детињство и младост.

У периоду 1922—1929. учио је у Првој руско-српској гимназији, да би после студирао историју уметности на београдском Филозофском факултету.

Предратна стрипска каријера[уреди | уреди извор]

Када је због светске економске кризе Лобачев изгубио посао у грађевинској фирми 1934, окреће се наменском рекламном и другом цртању да би прехранио породицу. Илустровао је књиге, цртао карикатуре и рекламе.

Под утицајем светске популарности америчког авантуристичког стрипа, Лобачев почиње да ради и стрипове, прво у Панорами и Стрипу, а затим и другим листовима: Мика Миш, Микијево царство, Политика и Политикин Забавник. Редакцији „Политике” се наметнуо као сарадник показавши Душану Дуди Тимотијевићу напола довршен стрип „Хајдук Станко”. 1936. постао је стални сарадник листа, и ту се, уз основна задужења – ретуширање фотографија, исписивање слова за лиценциране стрипове, рекламних наслова и сл., посветио ауторским стрип-адаптацијама словенске епике, као и књижевних дела, те „пустоловно-ониричном” жанру стрипа, како га је сам именовао. ”Српске народне бајке, легенде и народне песме сматрао је ризницом стваралачких подстицаја, но и врхунским изразом фолклорног духа, чак и у светским оквирима”.[5]

Као један од утемељивача тзв. „Београдског круга“, објавио је многобројне стрипове, међу којима је и „Хајдук Станко,“ „Барон Минхаузен“, „Плава пустоловка“, „Принцеза Ру“, „Баш Челик“... Стрипови су му објављивани и у Француској пре Другог светског рата, попут серијала „Princesse Thanit“ („Принцеза Ру“) у часопису Aventures (1939).

Послератни период[уреди | уреди извор]

Учествовао је у ослобођењу Београда 1944. године и све до 1949. радио уметничке послове. Један је од оснивача часописа Дуга, за који је израдио први логотип.

У време Информбироа, као совјетски грађанин протеран је у Румунију. После неколико година, прешао је у Лењинград (Санкт Петербург), где је остао до краја живота.

Београдска „Просвета“ издала му је аутобиографску књигу Када се Волга уливала у Саву, а новопазовски „Бонарт“ постао је ексклузивни издавач његових стрипова и сликовница.

Један од значајних стрипова које је нацртао је и „Трагом народне маште“ у коме се на маштовит начин описује женидба цара Душана.

Умро је у Санкт Петербургу 23. јула 2002. године.

Стрипографија[уреди | уреди извор]

„Панорама“[уреди | уреди извор]

  • „Крваво наследство” 1935. (сценарио Вадим Кургански)

„Стрип“[уреди | уреди извор]

  • „Зрак смрти” 1935. (сценарио Вадим Кургански)

„Црвени врабац“[уреди | уреди извор]

  • „Деца капетана Гранта” 1936. (према роману Жила Верна) недовршено

„Политика“[уреди | уреди извор]

  • „Хајдук Станко” 1936. (према роману Јанка Веселиновића обрадио Милош Стевановић)
  • „Женидба цара Душана” 1938.
  • „Пропаст града Пирлитора” 1939. (сценарио Павле Церовић)
  • „Барон Минхаузен” 1940.
  • „Чаробњак из Оза” 1941. (према причи Франка Баума) недовршено

„Мика Миш“[уреди | уреди извор]

  • „Царев гласник” 1936. (према роману Жила Верна)
  • „Дубровски” 1937. (према делу Александра Пушкина)
  • „Плава пустоловка”- епизода: „Инспектор Ролди” 1937.
  • „Плава пустоловка” – епизода: „Гангстери морских дубина” 1937/38.
  • „Плава пустоловка”- епизода: „Горостасова освета” 1938.
  • „Плава пустоловка” – епизода: „Авантура у Туркестану” 1938.
  • „Плава пустоловка”- епизода: „Заробљеница Инда” 1938.
  • „Принцеза Ру” 1938.
  • „Бели дух” 1938.
  • „Принцеза Ру”- епизода: „Мефисто се забавља” 1938/39.
  • „Плава пустоловка” 1939.
  • „Бели дух” 1940.

„Мали забавник Мика Миш“[уреди | уреди извор]

  • „Препад у авиону” 1937.

„Тарцан“[уреди | уреди извор]

  • „Бели дух” 1938.

„Политикин забавник“[уреди | уреди извор]

  • „Баш Челик” 1939. (према народној приповетки)
  • „Чардак ни на небу ни на земљи” 1939.
  • „Пепељуга” 1940. (обрадио у стиху Живорад Вукадиновић)

„Микијево царство“[уреди | уреди извор]

  • „Шеиков син” 1939.
  • „Господар смрти” 1939.
  • „Господар смрти” 1939/40.
  • „Господар смрти”- епизода: „Тајанствена пустоловка” 1940.
  • „Господар смрти”- епизода: „Авион смрти” 1940.

„Коло“[уреди | уреди извор]

  • „Биберче” 1942. (прва скраћена верзија)

„Дуга“[уреди | уреди извор]

  • „Пионир Ика и лени друг Жика” 1945.

„Биберче“[уреди | уреди извор]

  • „Биберче” 1951. (друга дужа верзија)

„Политикин забавник“[уреди | уреди извор]

  • „Тајанствена пећина” (серијал о Драгану и Мири), 21 табла, ПЗ 700-719, 29. мај — 9. октобар 1965.
  • „Хајдук Вељко”, 20 табли, ПЗ 720-739, 16. октобар 1965. — 26. фебруар 1966.
  • „Сатурн долази у помоћ” (серијал о Драгану и Мири), 20 табли, ПЗ 740-759, 5. март — 16. јул 1966.
  • „Доживљаји у брдима” (серијал о Драгану и Мири), 20 табли, ПЗ 783-802, 31. децембар 1966. — 13. мај 1967.
  • „Чувај се сењске руке”, према роману Аугуста Шеное, 30 табли, ПЗ 803-832, 20. мај — 9. децембар 1967.

„Пегаз“[уреди | уреди извор]

  • „Чаробњак из Оза” 1974. (комплетна обрада приче Франка Баума)

„Чудесни свет Ђорђа Лобачева“ 1976.[уреди | уреди извор]

  • „Женидба Душанова” (нова верзија)
  • „Баш Челик” (нова верзија)
  • „Чардак ни на небу ни на земљи” (нова верзија)
  • „Пропаст града Пирлитора” (нова верзија)
  • „Биберче” (нова верзија)

Признања[уреди | уреди извор]

  • Велика повеља Гашиног сабора породици Лобачев (2018), додељују Центар за уметност стрипа Београд при Удружењу стрипских уметника Србије и Дечји културни центар Београд[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Odlazak Đorđa Lobačeva: Avantura je šampanjac života, Nebojša Grujičić, VREME 604, 1. avgust 2002. / KULTURA
  2. ^ а б Intervju: Đorđe Lobačev - Prednosti Troglave aždaje Архивирано на сајту Wayback Machine (2. децембар 2008), Sonja Ćirić, Vreme broj 516, 23. novembar 2000. / Mozaik
  3. ^ Школа стрипа „Ђорђе Лобачев“ Архивирано на сајту Wayback Machine (16. април 2009) на веб страници Студентског културног центра
  4. ^ IN MEMORIAM Ђорђе Лобачев (1909—2002), „Глас јавности“, Београд, 1. август 2002.
  5. ^ Богуновић, Слободан Гиша (2019). Људи Политике - лексикон сарадника 1904-1941. Београд: Политика ад. стр. 288—289. ISBN 978-86-7607-148-7. 
  6. ^ Удружење стрипских уметника Србије.„Две госпе, седамдесет витезова и 6.000 улазака у племенити свет стрипа: Извештај са првог Гашиног сабора, 26. април — 11. мај 2018.” Архивирано на сајту Wayback Machine (18. мај 2018), 17. мај 2018.

Извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]