Ђурађ Кастриот Скендербег

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg

„Скендербег“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Скендербег (вишезначна одредница).

Ђурађ Скендербег

Ђурађ Кастриот Скендербег
Ђурађ Кастриот Скендербег

Датум рођења 6. мај 1405.
Место рођења Сина
Датум смрти 17. јануар 1468.
Место смрти Љеш
Порекло и породица

Ђурађ Кастриот Скендербег (алб. Gjergj Kastrioti Skënderbeu; Сина, 6. мај 1405Љеш, 17. јануар 1468) је био је албански национални херој (српског порекла) из времена отпора албанских племена турским освајачима и исламизацији.

Према Гибону,[1], Кастриот(ић)и воде порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете. Скендербегов деда је доселио у Јањину у Епир као српски кефалија. Скендербегов отац, Јован Кастриот назвао се принц Епира, који је укључивао Мат, Кроју, Мирдита и Дибер[2]. Његова мајка Војислава, била је принцеза српског порекла[3], из породице Трибалда[4] (који су дошли из области данашње Македоније), или из племићке породице Музака[5]. Јован Кастриот је био међу првима који се супротставио упадима Бајазита I, међутим, његов отпор није имао готово никакав ефекат. Султан га је натерао да плаћа данак, а да би осигурао верност арбанашких племића, Турци су одвели Ђурађа заједно са његовом браћом као таоце.

Због борбе против Османлија прво га је глорификовала католичка црква (иако је у делу свог живота био и муслиман и православац) а убрзо и словенски народи са Балкана који су га сматрали својим националним херојем. Крајем 19. века су албански националисти,у недостатку Албанске средњевековне државе, почели са албанизацијом Скендербега и његове побуне. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама а на северу Венецији, га није подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут Албанаца, Словена, Цинцара и Грка..[6]{

Викицитати „" in seiner Gefolgschaft fanden sich neben Albanern auch Slawen, Griechen und Vlachen"“
({{{2}}})

Османски војници против којих су се борили нису били Турци из Анадолије већ локално становништво које је било вољно да се бори против припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.

Почев од 15. века (од дела Константина Михајловића и Мартина Сегона) Скендербег је био предмет бројних књижевних и уметничких дела.

Име[уреди]

Први историјски документи у којем се (још увек као Ђурађ) помиње су писани ћирилицом, на српском језику. У питању су повеља из 1426 године којом његов отац Јован дарује Хиландару приход од два села у Македонији (Ростуша и Требиште) и потврда којом се констатује да је Јован Кастриот за себе и своје синове купио четири аделфата (право да за свог живота бораве на територији манастира и примају приходе од манастирских ресурса) у Хиландару.

У каснијим документима и објављеним текстовима се Скендербегово име појављује у различитим облицима, попут Georgius Castriotus Scanderbegh or Zorzi Castrioti, Ђерђ (албански: Gjergj Kastrioti Skënderbeu;Gjergj је Албански еквивалент имену Ђурађ).

Служба у отоманској војсци[уреди]

Прешао је у ислам[7] и завршио војну школу у Једренима (Адријанопољ), те је ратовао у турској војсци и однео многе победе за Отоманско царство. За своје војне заслуге, добио је звање Искандер бег, Арнаут (алб. Skënderbe shqiptari), поредивши се ратничко умеће Кастриота са Александром Великим[1].

Међутим, када је Јанош Хуњади поразио Турке код Ниша 1443. године, Скендербег је напустио турску војску[8], вратио се у Албанију и поново прихватио хришћанство. Одатле је водио беспоштедну борбу против Османског царства.

Борба против Отоманског царства[уреди]

Skenderbegove trupe u borbi protiv Otomanske vojske

Када је Јанош Хуњади поразио војску Отоманског царства код Ниша 1443. године, Скендербег је напустио султанову војску[9] вратио се у завичај и поново прихватио хришћанство. На превару је преузео контролу над Кројом из које је водио борбу против Османског царства, Млетачке републике и непријатеља Напуљског краља наредних 25 година.[10]

Под покровитељством Венеције Скендербег је одређен да командује војним савезом племића из северне Албаније и Зете у оквиру Љешке Лиге у марту 1444.[11]

Османлијско царство је од 1443. до 1478. четири пута безуспешно покушало да освоји Кроју. У два похода пута је султан лично предводио војску. 1450. је Отоманска војска безуспешно опсела Кроју, али је Мурат II морао да се повуче. 1457. се Скендербег повлаћи у планине пред Отоманском војском, која је провалила преко Албаније у Зету. Кроја је без успеха опсађивана и 1466. и 1467.[12]

Католичка црква је глорификовала Скендербегов отпор Османлијама а папа му је доделио титулу Athleta Christi. Највећи део Епира је почев од 1385 године био под контролом Османлија које су формирале Албански вилајет. Током 15. века су Османлије освојиле Босну, Српску деспотовину и византијски Цариград. Скендербег у Кроји је одолијевао све до 1468.

Смрт[уреди]

17. јануара 1468. године, у Љешу, Скендербег се разболио од маларије од чега се није успио опоравити те је умро.

Након Скендербегове смрти Кроја потпада под директну млетачку контролу све док је није заузела отоманска војска 1478. године. Кроја и територија која је својевремено била под Скендербеговом контролом је остала у саставу Отоманског царства све док их 1912 године, током Првог Балканског рата, није заузела војска Краљевине Србије.

Албански национални мит о Скендербегу[уреди]

У делу "Istori'e Skenderbeut" које је написао Наим Фрашери 1898. године лик Скандербега је добио нову димензију албанског националног хероја.

Скендербегова слава је вековима била сачувана у хришћанској Европи док је у претежно исламизованој Албанији постепено бледела.[13] Албанци су тек крајем XIX века, у периоду Албанског националног препорода поново открили Скендербега[14] и уздигли га на ниво националног мита.[15] Иако је Скендербег већ имао одређених утицаја на формирање идентитета Албанске дијаспоре у Италији, тек на самом крају 19. века после 1898. и објављивања књиге коју је написао Наим Фрашери ("Istori'e Skenderbeut") лик Скендбега је добио нову димензију, димензију којом је његов лик везан не за религију, већ за нацију.[16]Наим Фрашери је био највећа инспирација и узор већини Албанских интелектуалаца и песника.[17] У недостатку средњевековног албанског краљевства или царства, албански националисти су за свој симбол одабрали Скендербега чија херојска трагедија име све елементе који су потребни за изградњу мита.[18]

Албански националисти су подвргли Скендербегов лик процесу Албанизације и приказали га као хероја нације.[19] Књиге и публикације које су касније објављиване су такође приказивале Скендербега као хероја нације.[20] Лабораторија албанских националистичких писаца је трансформисала Скендербега у мит.[21] Албанска историографија је учинила значајан наппор да прилагоди чињенице о Скендербегу захтевима савремене идеологије.[22] Иако је Мит о Скендербегу имао мало заједничких тачака са стварношћу, он је инкорпориран у радове о Историји Албаније.[23]

Проблем етничког порекла Скендербега[уреди]

Бројни извори информација објављени у радовима савремених историчара дају следеће информације везане за националну припадност[24]:

  1. становништво и војници којима је владао Скендербег нису били искључиво Албанци већ и Грци, Срби, Власи,...
  2. становништво и војници који се се супротстављали Скендербегу нису били искључиво неалбанци, већ су Албанци чинили окосницу војски које су учествовале у сукобима са Скендербеговим војницима, не само у оквиру војске Османског царства већ и у оквиру војски појединих Албанских феудалаца који су се повремено сукобљавали са Скендербегом или ратујући у за Венецију
  3. територије које су биле под контролом Скендербега нису насељавали искључиво Албанци нити су све територије које насељавају Албанци биле под његовом контролом нити територија коју је он контролисао обухвата целокупну територију коју данас заузима држава Албанија. За највећи део територије данашње Албаније се у доба Скендербега употребљавао назив Епир а сам Скендербег је често називан принцом Епира.
  4. етничка припадност није била основ за опредељивање становника или војника за или против Скендербега већ на првом месту религиозни и економски фактори (сви Скендербегови ратници су били хришћани)
  5. етничка припадност у смислу савременог концепта нација се јавља тек после Француске револуције и стога се Скендербегу не могу приписивати атрибути које су нације добиле тек око 400 година после Скендербега
  6. етничка припадност самог Скендербега је предмет бројних контроверзи јер се у бројним историјским изворима тврди да Скендербег није био Албанац већ да је имао Српско или Грчко порекло.

Упркос свим овим информацијама о стварном Скендербегу, митски Скендербег је етнички чист Албанац који је предводио отпор који је читав Албански народ пружио инвазији Турака на албанску територију средњевековне националне државе Албанског народа.[25]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Edward Gibbon, 1788, History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Volume 6, Део о Скендербегу на енглеском, Приступљено 8. 4. 2013.
  2. ^ Edwin E. Jacques, The Albanians: An Ethnic History, 1994. pp. 179
  3. ^ Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis
  4. ^ Camille Paganel, 1855, "Histoire de Scanderbeg, ou Turcs et Chrétiens du XVe siècle"
  5. ^ Hodgkinson, Harry. Scanderbeg: From Ottoman Captive to Albanian Hero. I. B. Tauris. ISBN 978-1-85043-941-7.
  6. ^ Schmitt (2012), стр. 55.
  7. ^ Rendina, Claudio (2000). La grande enciclopedia di Roma. Rome: Newton Compton. ISBN 978-88-8289-316-3.
  8. ^ James Emerson Tennent, 1845, The History of Modern Greece, from Its Conquest by the Romans B.C.146, to the Present Time
  9. ^ James Emerson Tennent, 1845, The History of Modern Greece, from Its Conquest by the Romans B.C.146, to the Present Time
  10. ^ Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis
  11. ^ K. Jireček, Ist. Srba I, 367-368.
  12. ^ Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu
  13. ^ Ursprung (2009).
  14. ^ Bartl (2009).
  15. ^ Kraft, Ekkehard (18. 3. 2009.) (на German), Wer war Skanderbeg?, Zurich: Neue Zürcher Zeitung, „Der albanische Adlige, der als Geisel am Hof des osmanischen Sultans zum Islam übergetreten war und dann rasch Karriere gemacht hatte, wechselte 1443 die Seiten, kehrte zum Christentum zurück und kämpfte ein Vierteljahrhundert gegen die Osmanen. Von der albanischen Nationalbewegung war er seit dem Ende des 19 Jahrhunderts zum nationalen Mythos erhoben worden. [The Albanian noble... with the Albanian national movement from the end of the 19th century has been raised to the national myth.]“ 
  16. ^ Clayer, Nathalie (2007), Aux origines du nationalisme albanais: la naissance d'une nation, Karthala, pp. 441, ISBN 978-2-84586-816-8, „Avant 1896, une image de Skanderbeg heros de l orthodoxie Grecque s'etait largement developpee dans les regions meridionales tandis que, dans le regions proches du Montenegro, en 1897 encore, des poemes epiques dans lesqueles il etait celebre comme un guerrier slave etaient de plus en plus difuses. Meme s'il etait egalement deja apparu dans la construction d'un passe national albanais (en particulier Arberesh) , dans les toutes dernieres annes du XIX siecle, sa figure prit une nuovelle dimension.“ 
  17. ^ Elsie, Robert (2005), „Writing in the independence period“ (на English), Albanian literature: a short history, London: I.B. Tauris in association with the Centre for Albanian Studies, p. 100, ISBN 1-84511-031-5, приступљено 18. 1. 2011., „major source of inspiration and guiding lights for most Albanian poets and intellectuals“ 
  18. ^ Schwandner-Sievers, Stephanie; Bernd Jürgen Fischer, Roderick Bailey, Isa Blumi, Nathalie Clayer, Ger Dujizings, Denisa Costovicova, Annie Lafontaine, Fatos Lubonja, Nicola Mai, Noel Malcolm, Piro Misha, Mariella Pandolfi, Gilles de Rapper, Fabian Schmidt, George Shopflin, Elias G. Skoulidas, Alex Standish and Galia Vatchinova (2002), „Invention of nationalism: Myth and amnesia“ (на English), Albanian identities: myth and history, USA: Indiana University Press, p. 43, ISBN 0-253-34189-2, „..an episode taken from medieval history was central for Albanian national mythology. In the absence of medieval kingdom or empire the Albanian nationalists choose Skanderbeg....“ 
  19. ^ Clayer, Nathalie (2007). Aux origines du nationalisme albanais: la naissance d'une nation. Karthala. стр. 441. ISBN 978-2-84586-816-8. „L'une des evolutions les plus remarquables fut l'albanisation de la figure de Skanderbeg et sa mise en avant en tant que heros national“ 
  20. ^ Clayer, Nathalie (2007). Aux origines du nationalisme albanais: la naissance d'une nation. Karthala. стр. 441. ISBN 978-2-84586-816-8. „La parution en 1898 de l'Historie de Skanderbeg, un poeme epique compose par Naim Frasheri, y contribua beacoup. Mais, d'autres ouvrages et periodiques mirent aussi l'accent sur celui qui etait de plus en plus largement considere comme le "heros national". Faik Konica rassembla des materiaux sur Skanderbeg, afin d'alimenter les pages de l'Albania.“ 
  21. ^ Schwandner-Sievers, Stephanie; Bernd Jürgen Fischer, Roderick Bailey, Isa Blumi, Nathalie Clayer, Ger Dujizings, Denisa Costovicova, Annie Lafontaine, Fatos Lubonja, Nicola Mai, Noel Malcolm, Piro Misha, Mariella Pandolfi, Gilles de Rapper, Fabian Schmidt, George Shopflin, Elias G. Skoulidas, Alex Standish and Galia Vatchinova (2002). „Invention of nationalism: Myth and amnesia“ (на English). Albanian identities: myth and history. USA: Indiana University Press. ISBN 0-253-34189-2. „The nationalistic writers...subjecting him to that laboratory that serves to transform history into myth.“ 
  22. ^ Nitsiakos, Vassilis (2010) On the Border - Transborder Mobility, Ethnic Groups and Boundaries along the Albanian-Greek Frontier Berlin: Lit Verlag p. 213 ISBN 978-3-643-10793-0 OCLC 700517914 „Even a quick look into the historiography of those times suffices to see the effort to adapt the story of Skenderbeg to contemporary ideological stipulations.“ 
  23. ^ Bartl, Peter (2009) (на German) Bartl, Peter: review of: Schmitt, Oliver Jens, Skanderbeg. Der neue Alexander auf dem Balkan „Dieser Mythos hatte mit der historischen Realität wenig zu tun, er fand aber nichtsdestotrotz Eingang auch in die albanische Geschichtsschreibung. [This myth had a little to do with the historical reality, but it was nonetheless included in the Albanian history too.]“ 
  24. ^ Marshall, Louise (2010). „Scanderbeg, myth, heroism and the eighteenth-century stage“. Aberystwyth University Приступљено 27. 3. 2010.. „Scanderbeg, myth, heroism and the eighteenth-century stage“ 
  25. ^ „Convegno internazionale "Giorgio Castriota Scanderbeg: la storia e l’immagine" a Durazzo“ (на Italian). Italy: dirittodicronaca. 1. 6. 2010. Приступљено 29. 3. 2011.. „Il 28 maggio 2010, nella sala delle conferenze dell’hotel “Adriatik” a Durrazzo, l’Università “Marino Barlezio” e il Centro di Studi Albanologici di Tirana hanno organizzato il convegno internazionale “Giorgio Castriota Scanderbeg: la storia e l’immagine”..." avvolta nel mito"..“ 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]