Ђуро Ђаковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
ЂУРО ЂАКОВИЋ
Ђуро Ђаковић
Ђуро Ђаковић
Датум рођења 30. новембар 1886.
Место рођења Бродски Варош, код Славонског Брода,
Застава Аустроугарске Аустроугарска
Датум смрти 25. април 1929. (43 год.)
Место смрти Југословенско-аустријска граница,
Flag of FR Yugoslavia.svg Краљевина СХС
Професија металски радник

Члан КПЈ од априла 1919.

Ђуро Ђаковић (Бродски Варош, код Славонског Брода, 30. новембар 18861929), металски радник, организациони секретар ЦК КПЈ и један од најистакнутијих бораца радничке класе.

Биографија[уреди]

Рођен је 30. новембра 1886. године у селу Бродски Варош, код Славонског Брода.

Као металски радник у Сарајеву, је 1905. и 1906. године учествовао у првим радничким штрајковима у Босни, а 1910. године је био истакнути омладински руководилац у Сарајеву.

По избијању Првог светског рата 1914. године због иступања против рата је ухапшен и од стране аустријског војног суда као „велеиздајник“ осуђен на смрт. Касније је амнестиран и упућен на присилни рад у Арад и Коморан.

По повратку у Краљевину СХС, био је члан Централне управе Савеза металаца БиХ и управе Главног радничког савеза БиХ. Један је од организатора великог штрајка грађевинских радника, 1919. године.

Учесник је Конгреса уједињења Социјалистичке радничке партије Југославије (комунист), одржаног априла 1919. године у Београду. Године 1920, на Вуковарском конгресу КПЈ, изабран је у Централно партијско веће КПЈ, а на изборима за Уставотворну скупштину Краљевине СХС, је изабран за народног посланика. Био је функционер класних раволуционарних синдиката и један од организатора великог штрајка хусинских рудара.

Године 1921. био је делегат КПЈ на Трећем конгресу Коминтерне у Москви. Више пута је био хапшен, мучен и прогањан, а од 1922. до 1926. године био је интерниран у родно место. По одласку у Загреб, 1926. године постао је секретар Обласног одбора Савеза металаца Хрватске.

Један је од најистакнутијих бораца против фракција у врховима КПЈ. Од 1927. до 1928. године био је на "Лењиновом“ универзитету у Москви, а у земљу се вратио као опуномоћеник Коминтерне за спровођење Отвореног писма упућеног члановима КПЈ. На Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену 1928. постао је организациони секретар ЦК КПЈ.

Погибија[уреди]

Као велики противник шестојануарске диктатуре, Ђуро је, ухапшен у Загребу, 20. априла 1929. године, заједно са Николом Хећимовићем, секретаром Црвене помоћи. После четири дана мучења, загребачка полиција је, под изговором, извиђања на југословенско-аустријској граници и утврђивања канала куда су комунисти илегално прелазили у Аустрију, довела Ђуру и Николу Хећимовића у место Свети Дух.

У поподневним часовима, 25. априла, при спуштању у једну клисуру према аустријској граници, убијени су са мотивацијом да су покушали бежати. Ексхумацијом лешева, извршеном 8. маја 1929. године, установљено је да ја на жртве пуцано с преда, чиме је доказано смишљено убиство.

Прву вест о овом злочину објавила је 29. априла аустријска штампа, након чега је загребачка полиција, која је планирала да ово убиство задржи у тајности, издала званично саопштење.

На двадесетогодишњицу погибије, 25. априла 1949. године, његови посмртни остаци су свечано пренети у Београд и сахрањени у гробницу на Калемегдану поред посмртних остатака Ивана Милутиновића и Иве Лоле Рибара. Церемонија је обављена у присуству партијског врха КПЈ и државног врха ФНР Југославије, међу осталим Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Милован Ђилас, Едвард Кардељ, Моше Пијаде, Светозар Вукмановић Темпо, Благоје Нешковић, Борис Кидрич, Иван Гошњак, Ђуро Салај, Франц Лескошек, Божидар Масларић и Иван Рибар.[1]

Стјепан Ђаковић[уреди]

Ђурин син, Стјепан, рођен је 1912. године у Сарајеву. У септембру 1928. године отишао је у СССР, где је завршио Комунистички универтитет националних мањина запада. Године 1937. се вратио у Југославију и, после одслужења војног рока, био укључен у чланство Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину. Као делегат ПК КПЈ за БиХ, учествовао је на Петој земаљској конференцији КПЈ, одржаној 1940. у Загребу. Био је учесник Народноослободилачке борбе од 1941. године. Јануара 1942. године, на путу за Главни штаб НОВ и ПО Хрватске, рањен је и заробљен на Великој Капели. Касније је убијен у усташком затвору у Загребу.

Фото галерија[уреди]

Литература[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ MIJ

Спољашње везе[уреди]