Ђуро Даничић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Ђорђе Поповић (вишезначна одредница).
Ђуро Даничић

Djura danicic.jpg
Ђуро Даничић, рад Стеве Тодоровића.

Пуно име Ђорђе Поповић
Општи подаци
Датум рођења 4. април 1825.
Место рођења Нови Сад (Аустријско царство)
Датум смрти 17. новембар 1882.
Место смрти Загреб (Аустроугарска)
Рад

Ђуро Даничић (Ђорђе Ј. Поповић, Нови Сад, 4. април 1825Загреб, 17. новембар 1882) је био филолог, бранилац Вукових погледа и велики поштовалац његовог рада, један од најзначајнијих радника на проучавању српског и хрватског језика.

Живот[уреди]

Ђуро Даничић, биста на Калимегдану, Београд

Ђуро Даничић рођен је под именом Ђорђе Ј. Поповић, као четврти син новосадског свештеника Јована Поповића, у Новом Саду, 1825. Прве школе учио је у Новом Саду и Пожуну, а правне науке у Пешти и Бечу, где је дошао 1845. Под утицајем Караџића и Миклошича почео је да се бави словенском филологијом, којој је касније, а нарочито проучавању српског језика, посветио цео живот. За време студија материјално су му помагали Кнез Михајло Обреновић и Јован Гавриловић. Године 1856. постао је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, а 1859. професор Лицеја (Велике школе). Године 1865. оставио је професуру, и на кратко време постао чиновник Управе пошта, а 1866. отишао је у Загреб за секретара тада основане Југословенске Академије. 1873. се вратио на катедру српског језика у Велику школу у Београду, предавајући у њој до 1877. Отишао је затим на одмор у Загреб да продужи рад на започетом великом Рјечнику хрватскога или српскога језика. На том послу га је и затекла смрт. Његово тело пренесено је новембра исте године (1882) у Београд и ту је сахрањено на Марковом гробљу.

Своје презиме заменио је 1847. презименом Даничић, којим се потписао на првом свом научно-полемичком раду Рат за српски језик и правопис, и при том презимену је после стално остао.

Научни рад[уреди]

Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика.

Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика. Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858), само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877), без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874), најзад славне акценатске студије (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента.

Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: Житије Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865), Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866), и многа друга мања дела, разбијена по научним издањима.

Превео је Стари завет (Вук је превео Нови).

Реформа латиничног писма[уреди]

У свом започетом делу Рјечник хрватскога или српскога језика, Даничић је предложио реформу латиничног писма по угледу на Вукову реформу ћирилице, у којој би се диграфи dj, lj, nj, заменили графемама đ, ļ, ń, ģ, и тиме постигла пуна компатибилност латинице са ћирилицом, и избегле недоумице у којима графеме из диграфа стоје једна до друге, али се посматрају одвојено (нпр. nadživeti, injekcija, podjednako итд.).

Од Даничићевих графема, у ширу употребу је једино ушла графема Đ đ, уместо дотадашњег dj.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :