Јакобус Хенрикус ван 'т Хоф (хол. Jacobus Henricus van 't Hoff; 30. август 1852. Ротердам, Холандија – 1. март 1911. Штеглиц, Немачка) је био холандски физикохемичар и органохемичар. Био је добитник прве Нобелове награде за хемију 1901. Истраживао је кинетику хемијских процеса, хемијску равнотежу, осмотски притисак и кристалографију.
Родио се у Ротердаму, у породици лекара. Студирао је хемију, на Политехничком институту у Делфту, а касније на Универзитету у Лајдену, Бону и Паризу. Докторирао је на Универзитету у Утрехту 1874.
Достигнућа[уреди]
Године 1874. објавио је рад у коме је објаснио оптичку ротацију код неких материја. Ову појаву је тумачио као последицу тетраедарског распореда хемијских веза угљеникових атома и њихових суседа.
У своме делу „Хемија у простору“ (La chimie dans l'éspace) из 1874., дао је примере који повезују хемију и геометрију и тако био један од пионира стереохемије. У ово доба ово је била револуционарна идеја коју су дочекале бројне критике.
Следеће значајно дело Ван 'т Хоф је објавио 1884. То су биле „Студије о хемијској динамици“ (Études de Dynamique chimique), у којима је описао нов метод за описивање реда хемијске реакције користећи графике, и применио законе термодинамике на хемијске системе у равнотежи. У науку је увео појам хемијског афинитета. Касније се бавио хемијом раствора и теоријом дисоцијације електролита.
Године 1901. био је добитник прве Нобелове награде за хемију за своја истраживања раствора и откриће осмотског притиска. Утврдио је да веома се разређени раствори понашају по математичким једначинама које важе за гасове.
Спољашње везе[уреди]
|
Нобелова награда за хемију |
|
| 1901–1925 |
|
|
| 1926–1950 |
|
|
| 1951–1975 |
1951 • Едвин Матисон Макмилан, Глен Теодор Сиборг • 1952. Арчер Џон Портер Мартин, Ричард Лоренс Милингтон Синг • 1953. Херман Штаудингер • 1954. Лајнус Карл Полинг • 1955. Винсент ду Винјо • 1956. сер Сирил Норман Хиншелвуд, Николај Николајевич Семјонов • 1957. сер Александар Тод • 1958. Фредерик Сангер • 1959. Јарослав Хејровски • 1960. Вилард Френк Либи • 1961. Мелвин Калвин • 1962. Макс Фердинанд Перуц, Џон Каудери Кендру • 1963. Калр Зиглер, Ђулио Ната • 1964. Дороти Кроуфут Хоџкин • 1965. Роберт Бернс Вудвард • 1966. Роберт Сандерсон Маликен • 1967. Манфред Ајген, Роналд Џорџ Рејфорд Нориш, Џорџ Портер • 1968. Ларс Онсагер • 1969. Дерек Харолд Ричард Бартон, Од Хасел • 1970. Луис Ф. Лелоир • 1971. Герхард Херцберг • 1972. Кристијан Б. Анфинсен, Станфорд Мур, Вилијам Стајн • 1973. Ернст Ото Фишер, Џефри Вилкинсон • 1974. Пол Џ. Флори • 1975. сер Џон Воркап Корнфорт, Владимир Прелог
|
|
| 1976–2000 |
1976. Вилијам Нан Липском, млађи • 1977. Иља Пригогин • 1978. Питер Д. Мичел • 1979. Херберт Си Браун, Џорџ Витиг • 1980. Пол Берг, Волтер Гилберт, Фредерик Сангер • 1981. Кеничи Фукуи • 1982. Арон Клуг • 1983. Хенри Тауб • 1984. Роберт Брус Мерифилд • 1985. Херберт А. Хауптман, Џером Карл • 1986. Дадли Р. Хершбак, Јуан Т. Ли, Џон К. Полањи • 1987. Доналд Џ. Крам, Жан-Мари Лен, Чарлс Џ. Педерсен • 1988. Јохан Дајзенхофер, Роберт Хубер, Хартмут Михел • 1989. Сидни Алтман, Томас Р. Чек • 1990. Елајас Џејмс Кори • 1991. Рихард Р. Ернст • 1992. Рудолф А. Маркус • 1993. Кари Б. Малис, Мајкл Смит • 1994. Џорџ А. Ола • 1995. Паул Ј. Круцен, Марио Х. Молина, Ф. Шервуд Роуланд • 1996. Роберт Керл, сер Харолд Крото, Ричард Смоли • 1997. Пол Д. Бојер, Џон Е. Вокер, Јенс К. Скоу • 1998. Волтер Кон, Џон А. Попл • 1999. Ахмед Зеваил • 2000. Алан Џ. Хигер, Алан Џ. Макдајармид, Хидеки Ширакава
|
|
| 2001– |
2001. Вилијам С. Ноулс, Рјоџи Нојори, К. Бари Шарплес • 2002. Курт Витрих, Џон Б. Фен, Коичи Танака • 2003. Питер Агре, Родерик Макинон • 2004. Арон Чикановер, Аврам Хершко, Ирвин Роуз • 2005. Роберт Грабс, Ричард Шрок, Ив Шовен • 2006. Роџер Д. Корнберг • 2007. Герхард Ертл • 2008. Осаму Шимомура, Мартин Чалфи, Роџер Чен • 2009. Венкатраман Рамакришнан, Томас Стајц, Ада Јонат • 2010. Ричард Хек, Еј-ичи Негиши, Акира Сузуки • 2011. Данијел Шехтман • 2012. Роберт Лефковиц, Брајан Кобилка
|
|
Нобелова награда за хемију
