Јаков Игњатовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јаков Игњатовић

Jakov Ignjatovic Novak Radonić.jpg
Јаков Игњатовић, српски романописац

Информације
Датум рођења 8. децембар 1822.
Место рођења Сентандреја (Застава Аустрије Аустријско царство)
Датум смрти 5. јул 1889.
Место смрти Нови Сад (Застава Аустроугарске Аустроугарска)
Дела
Најважнија дела „Чудан свет“
„Васа Решпект“
„Вечити младожења“
Потпис

Јаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) је био познати српски романописац и прозни писац из 19. века.

Биографија[уреди]

Игњатовић се родио у Сентандреји. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију у Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд. У Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима и велики бележник у Новом Саду. У периоду од 1863. до 1879. живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу.

Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. Умро је у Новом Саду 1889. године.

Књижевни радови[уреди]

Игњатовић је своју књижевну делатност развио кад је дошао за уредника „Летописа“, Он је написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности.[тражи се извор од 01. 2010.] Такви су романи: „Ђурађ Бранковић“, „Краљевска снаха“ и недовршени „Дели - Бакић“; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, „Стари и нови мајстори“ и последњи и најобимнији „Патница“. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друшта у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и „Трпен спасен“ (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).

Библиографија[уреди]

  • Ђурађ Бранковић, Сремски Карловци 1859;
  • Милан Наранџић, I—II, Нови Сад 1860—63, (II изд. Београд 1900);
  • Чудан свет, Нови Сад 1869;
  • Дела Јакова Игњатовића, I, Нови Сад 1874, и II Темишвар 1878;
  • Увео листак, Нови Сад 1878;
  • Адам и берберин први људи, Нови Сад 1881;
  • Стари и нови мајстори, Нови Сад 1883;
  • Патница, I—III, Нови Сад 1888, (II изд. Београд 1936);
  • Вечити младожења, Београд 1910;
  • Васа Решпект, Београд 1913;
  • Дела, I—II, Београд 1932—35);
  • Одабрана дела, I—VIII, Нови Сад 1948—53);
  • Одабрана дела, I—II, Нови Сад и Београд 1959 и 1969;
  • Мемоари, Београд 1966:
  • Одабрана дела, I—XIV, Нови Сад 1985.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]