Јакхо

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Јакхо, (грч. Iakkhos, лат. Iacchus) је култно име бога Бахуса у елеузинским мистеријама.

Митологија

Најстарији помен имена Јакхо се налази код Херодота, и то у опису поморске битке код Саламине, 480. године пре нове ере.

Наводно се пре битке, из правца Елеузине подигао облак прашине, а из њега се зачуо одушевљен громогласан поклич. Поклич који је бодрио Грке да крену у јуриш на Персијанце.

Приказ Елеузинских мистерија

Тај глас је могао бити само глас неког бога, јер је Атика у том тренутку била напуштена и без људи. Одушевљено подврискивање и потстрекавање се на грчком каже „јакхазо“, па је по том узвику тај бог добио име Иакхос, односно Јакхо.

Због сличности са именом, Бакхо, или Бахусом, многи његови поштоваоци су га тако и звали - Бахус и изједначили са тим богом, али не баш у потпуности - Док је Бахус, према миту био син бога Зевс и његове љубавнице Семеле, Јакхо је сматран сином Зевса и богиње плодности земље, Деметре.

Жена бога Јакхоа је била, Деметринина кћерка Персефона или Кора, а према неким старијим митовима Персефона је била жене бога подземног света Хада.

О Јакху

Грци су поштовали Јакха, нарочито за време одржавања „елеузинских мистерија“. Понекад се његов култ спајао не само са култом Бахуса и Диониса, већ и са култом Загреја и Диониса.

Загреј је сматран сином Зевса и Пересефоне.

У Атини је Јакхо имао светилишта у којима су се тумачили снови, а неке песме које су се користиле за време елуазинских мистерија је искористио Аристофан у својој комедији Жабе. - 405. године пре нове ере.