Јарило

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јарилов кип у Украјини.

Јарило је у митологији Старих Словена бог[тражи се извор од 11. 2014.] пролећне вегетације и плодности, а понекад је био повезиван и са ратом. Замишљан је као изузетно леп младић, који јаше на белом коњу, у белој одећи, босоног, окићен пољским цвећем и са свежњем класја у рукама. Због тога су у различитим пролећним обредима, девојке одевене у бело и овенчане цвећем, јахале на белим коњима. У његову славу су прављене и лутке од сламе, које су називане именом овог божанства.

Извори[уреди]

Једини историјски извор који помиње ово божанство је биографија Отоа од Бамберга, немачког бискупа, који је током својих мисија на покрштавању паганских племена Лужичких Срба и Полапских Словена, наишао на фестивале у част бога рата Геровита у градовима Волгаст и Хавелберг. Геровит је највероватније немачки израз за словенско име Јаровид.

Обожавање овог бога је ипак преживели у словенском народном веровању много времена након покрштавања. У Русији, Белорусији и Србији су све до 19. века одржавани народни фестивали по имену Јарило крајем пролећа или почетком лета. Ови фестивали су у потпуности били нехришћанског порекла, а чак и најранији истраживачи словенске митологије су у њима лако препознавали у њима остатке паганаских светковина у част бога пролећа. У северној Хрватској и јужној Словенији одржавани су слични фестивали по имену Јурјево, Зелени Јурај или Зелени Јуриј. По имену се ово су били светковине у част светог Ђорђа, али скоро сви елементи прославе су били паганског порекла и изузетно слични Јарилима код других словенских народа.

Сви ови пролећни фестивали су у основи били слични: поворка мештана би ишла у шетњу око села или кроз село на овај дан. Нешто или неко би представљао Јарила или Јураја (лутка од сламе, човек или дете украшен са зеленим гранчицама или девојка обучена у човека која јаше на коњу. Певале су се песме које су алудурале на Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, благослове, плодност и богату жетву која ће доћи.

Литература[уреди]

  • Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.
  • Словенска митологија енциклопедијски речник // Редактори Светлана M. Толстој Љубинко Раденковић — Zepter book world, Beograd, 2001.

Види још[уреди]