Јеванђеље

Из Википедије, слободне енциклопедије
Најстарији сачувани фрагмент Јеванђеља по Јовану из 2. века.

Јеванђеље или еванђеље (грч. ευαγγέλιον euangelion, хеб. בשורות טובות besorot tovot - добра вест, блага вест; стсл. благовѣствованиѥ) је хришћански религијски спис који описује живот и учење Исуса Христа.

Исусове речи до нас стижу преко хришћана који су живели у првом веку.[1] У периоду раног хришћанства је настало на десетине еванђеља, која су углавном називана именима Христових апостола. Четири јеванђеља су ушла у канон Светог писма, док се сва остала сматрају неканонским односно апокрифним. Канонска еванђеља су писана анонимно и првобитно без наслова (најраније датира негде око 70. године[1]), али бар од 2. века се повезују са одређеним личностима (Матејем, Марком, Јованом, Луком), чиме настају традиционални наслови.[2]

Иако се у апокрифним еванђељима могу пронаћи неки подаци од користи историчарима при реконструисању Исусовог живота, ипак су четири канонска еванђеља главни извор података о Исусу.[3] Сва четири еванђеља, која се сматрају канонским, акцентују Христову смрт и васкрсење, али укључују и његову поруку.[1] Црква их традиционално сматра богонадахнутим и у целости истинитим. Насупрот томе, већина критичких проучавалаца сматра да еванђеља садрже само неке поуздане информације о историјском Исусу.[4][5]Funk 1996, стране 33</ref>

Насловљавање еванђеља[уреди]

Већина стручњака за Нови завет сматра да еванђеља у Новом завету, која су атрибуирана према Исусовим ученицима или следбеницима ученика, нису написали људи чија имена носе.[6] Њихови аутори, односно приређивачи, су насловљавали еванђеља по апостолима који су проносили „добру вест“. Тако на пример, наслов Еванђеље по Матеју није значио да се аутор или аутори потписују као Матеј, већ значи да је то еванђеље какво је подучавао Матеј, односно еванђеље према Матеју.[6]

Исти обичај је примењиван и приликом насловљавања апокрифних еванђеља, па тако Еванђеље по Јуди није писао сам Јуда Искариотски, већ заједница која себе сматра чуварима његовог учења.[6]

Новозаветна или канонска јеванђеља[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Нови завет и Канон светог Писма
Део серијала чланака
Хришћанство

Хришћанство

Оснивање
Исус Христос · Апостоли
Црква · Јеванђеље

Историја
Рано хришћанство · Сабори
Велики раскол · Крсташки ратови
Реформација · Екуменизам

Традиције
Православље · Католицизам
Протестантизам

Теологија
Света Тројица (Отац, Син, Свети дух)
Стварање · Грех · Суд · Анђео
Спасење · Васкрсење · Царство

Упражњавање
Пост · Молитва · Свете тајне

Библија
Стари завет · Нови завет
Књиге · Канон · Апокриф

Ichthys.svg Портал:Хришћанство

Почетком 5. века, Католичка црква, под папом Иноћентијем I, је признала библијски канон, претходно установљен на бројним регионалним саборима (синод у Риму 382, сабор у Хипону 393, и два Картагинска сабора 397 и 419).[7] У њему су се нашла еванђеља:

Ауторство[уреди]

По хришћанском предању еванђеља су дела очевидаца, Исусових апостола: Матеја, Марка, Луке и Јована. Библијски критицизам одбацује традиционално приписивање и покушава да установи праве ауторе. Професор религијских студија Барт Ерхман каже:

Викицитати „Еванђеља нису написана од очевидаца, који су били савременици догађаја о којима приповедају. Она су писана тридесет пет до шездесет пет година после Исусове смрти од стране људи који га нису познавали, нису видели ишта што је учинио нити чули ишта што је подучавао, људи који су говорили другачији језик од његовог и живели у другој земљи него он.[8]
({{{2}}})

Данас се углавном сматра да су четири канонска еванђеља заснована на неким ранијим изворима.[8] Прва три еванђеља, по Матеју, Марку и Луки, деле много заједничког материјала те су названа синоптичка еванђеља. Само једна четвртина Матијиног еванђеља, и око трећина Лукиног, представља јединствен материјал у односу на друга еванђеља.[1] Многе научне хипотезе покушавају да објасне ову међузависност. Најчешће решење у савременим академским круговима је хипотеза двају извора, према којој су Марко и хипотетички други извор, назван Q документ (од немачке речи Quelle - „извор“), коришћени при изради Матеја и Луке. Претпоставља се да Q документ показује веће интересовање за историјског Исуса и углавном бележи Исусове изреке.[9] Пошто еванђеља по Матеју и по Луки имају за основу еванђеље по Марку, онда постоји само један синоптички извор о Исусовом животу, а то је еванђеље по Марку.[3]

Еванђеље по Јовану, које се значајно разликује од синоптичких јеванђеља, и садржи и елементе других традиција[1], научници сматрају делом више уредника (тзв. "Јоханинска заједница"); оно је састављено из више слојева, достижући коначну форму око 90-100 године.[10][11]

Датирање[уреди]

Научници различито датирају настанак појединих еванђеља. За најстарије јеванђеље данас важи Јеванђеље по Марку. Иако не постоји консензус, оквирно датирање би било:

Најстарији данас познати фрагмент је такозвани папирус п52, део Јеванђеља по Јовану (18, 31-33 и 18, 37-38), које се датира између 125 и 150. године, на грчком језику. Најстарија целовита јеванђеља налазимо у кодексу синајитикус и кодексу ватиканус из 4. века, оба написана на грчком језику.

Садржај[уреди]

Према хипотези двају извора, Еванђеља по Матеју и Луки су писана засебно, оба користећи Марка и „Q документ“ као изворе.

Сва еванђеља приповедају о рођењу, животу, делима, чудима, проповедима, погубљењу и ускрснућу Исуса из Назарета. Након његове смрти, хришћани су дали све од себе да убеде људе да је Исус заиста Христос.[3] Они су дали своје религиозно објашњење за протекле догађаје, верујући да је Бог преко Исуса деловао како би увео свет у еру спасења. Овакво уверење је постало основа предања о Исусу. То предање се понављало и ширило, прво усменим путем, да би потом добило и своју писмену форму у виду еванђеља.[3]

Хришћани су у преношењу како усменог тако и писменог предања модификовали Исусова казивања не би ли их учинили кориснијим за хришћанске заједнице.[3] Изгледа да су нека од тих казивања дело каснијих хришћанских пророка, чија су сведочења прихваћена као глас васкрслог Христа и тако измешана са сећањима на оно што је Исус рекао за живота.[3]

У еванђељима је лако препознати тенденцију да се Понтије Пилат растерети кривице, а да се одговорност за Исусову смрт пренесе на јеврејске вође.[3] Оваква схема одражава касније хришћанско веровање да је пад Јерусалима 70. године божанска казна за оне који су одбили да Исуса прихвате као месију. Постојала је и намера да се римским властима покаже како хришћанство није изданак побуњеничке завере.[3]

Неканонска или апокрифна јеванђеља[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Апокрифи и Библиотека Наг Хамади

Критичка анализа[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Библијска критика и Историјски Исус

Од краја XVIII века, научници су покушавали да утврде критерије на основу којих би се могло тачно установити шта су праве Исусове речи. Мало је таквих општеприхватљивих критерија стварно понуђено, али један свакако јесте, а то је тзв. „критеријум неугодности“.[3] Наиме, мала је вероватноћа да би хришћани измислили нешто неугодно о Исусу што би, самим тим, морали да објашњавају. По том критерију, најчвршћа чињеница о Христу јесте његово погубљење разапињањем на крст, јер је такав облик смртне казне био најсрамотнији у римско доба.[3]

Критички проучаваоци углавном сматрају историјски аутентичним крштење Исуса, његову проповед и распеће, док различите наводе о рођењу, као и одређене детаље о распећу и усркснућу, генерално сматрају неаутентичним.[15][16][17][18][19][20] Већина научника се слаже да је Исус био Јеврејин, сматран учитељем и исцелитељем, крштен од Јована Крститеља, и разапет у Јерусалиму по наређењу римског префекта Јудеје Понтија Пилата, на основу оптужби за побуну против Царства.[21][22][23][24][25][26][27][28]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 232-236), Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. pp.
  2. ^ Hengel, Martin, Studies in the Gospel of Mark (Minneapolis: Fortress, 1985), pp. 64 ff.
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и Isus, Enciklopedija živih religija (pp. 316-318), Nolit, Beograd, 2004.
  4. ^ Christopher M. Tuckett, "Sources and Methods" in The Cambridge Companion to Jesus (London: Cambridge University Press, 2001), pp. 124
  5. ^ Marcus Borg, "A Vision of the Christian Life", The Meaning of Jesus: Two Visions, Marcus Borg & N. T. Wright (San Francisco: HarperCollins, 2007), pp. 236.
  6. ^ а б в Razgovor s Elaine Pagels, Приступљено 4. 5. 2013.
  7. ^ Pogorzelski, Frederick (2006). „Protestantism: A Historical and Spiritual Wrong Way Turn“. Bible Dates. CatholicEvangelism.com. pp. 1 Приступљено 11. 7. 2006.. 
  8. ^ а б Ehrman 1999, стране 83
  9. ^ Fleddermann 2010, стране 171
  10. ^ Harris 1985. pp. 302-10. "John."
  11. ^ Harris 1985. pp. 367-432. "Glossary."
  12. ^ а б в Raymond E. Brown. An Introduction to the New Testament.
  13. ^ а б в г Harris Understanding the Bible. Palo Alto: Mayfield. 1985
  14. ^ C K Barrett, among others.
  15. ^ Who is Jesus? Answers to your questions about the historical Jesus, by John Dominic Crossan, Richard G. Watts (Westminster John Knox Press 1999), pp. 108
  16. ^ James G. D. Dunn, Jesus Remembered, (Eerdmans, 2003) page 779-781.
  17. ^ Stagg, Evelyn and Frank. Woman in the World of Jesus. Philadelphia: Westminster Press. 1978. ISBN 978-0-664-24195-7. pp.
  18. ^ Funk, Robert W. and the Jesus Seminar. The acts of Jesus: the search for the authentic deeds of Jesus. HarperSanFrancisco. 1998. "Empty Tomb, Appearances & Ascension", pp. 449-495.
  19. ^ Bruce M. Metzger's Textual Commentary on the Greek New Testament: Шаблон:Bibleref2 is missing in some important early witnesses, Шаблон:Bibleref2 varies between the Alexandrian and Western versions.
  20. ^ Rev. John Edmunds, 1855 The seven sayings of Christ on the cross Thomas Hatchford Publishers, London, pp. 26
  21. ^ Brown (1994), стр. 964.
  22. ^ Carson (), стр. 50–56.
  23. ^ Cohen (1987), стр. 78, 93, 105, 108.
  24. ^ Crossan (), стр. xi—xiii.
  25. ^ Grant (1999), стр. 12-13.
  26. ^ Vermes, Géza (1973). „Jesus the Jew“. Philadelphia: Fortress Press. pp. 37-. 
  27. ^ Maier (1991), стр. 1, 99, 121, 171.
  28. ^ Wright (1998), стр. 12-20.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]