Једно

Из Википедије, слободне енциклопедије

Једно је филозофски појам који у платонизму означава искон свега постојећег, односно највиши принцип из којег се објашњава све друго као не-једно, тј. као мноштво и разноликост[1]. Једно у филозофском смислу се никако не може идентификовати са нумеричком јединицом (1), јер је она основа сваке индивидуације и мноштва[1].

Чуанг Це[уреди]

Cquote2.png
У великом почетку постојало је небиће. Није имало ни бића ни имена, а из њега је произишло Једно. Кад је настало Једно, постојало је Једно, али још није имало облик. Кад су ствари стекле оно чиме настају, то је названо Те.
Cquote2.png
 

Према кинеском филозофу Чуанг Цеу, не може се расправљати, па чак ни замислити, шта је стварно једно. Јер чим човек почне о томе да размишља и расправља, то постаје нешто одвојено од ума који мисли и говори, чиме се губи његова свеобухватна једност.

Пошто су све ствари једно, који простор остаје за говор? Један плус говор чине два. Два плус један чине три. Кад се одавде пође даље, чак ни највештији рачунџија неће моћи да доспе до краја, а још мање обичан свет! Ако идући од ничег ка нечем можемо да досегнемо три, колико ћемо више досегнути ако од нечег идемо ка нечему! Не идимо даље. Зауставимо се ту.[2]

Плотин[уреди]

У Платоновом дијалогу „Парменид“ (137 в и даље) се приказује идентитет између једног и бити (односно битка). У неоплатонизму и гностицизму, Једно је монотеистички Бог. Плотин је поистоветио Једно са добротом и битком, стављајући ово тројство изнад свих одређених бића и мисли као последњи и неизрециви искон свега постојећег[1].

Cquote2.png
Иако је природа Једног извор свих ствари, оно није ни једна од њих. Није ни нешто, ни каквоћа, ни количина, ни дух, ни душа ... Право говорећи, не може се назвати ни овако ни онако, него ми, који извана обилазимо око Једног, желимо изразити шта доживљавамо, час ближе час даље, услед потешкоћа што се Једно не може докучити знањем као остали појмови, већ присуством, које је вредније од знања. Душа отпада од једности и није потпуно једно, кад прима спознају нечега. Јер спознаја је појам, а појам је мноштво. Стога она мора пројурити преко знања, никако не напуштајући једност ... Јер оно заиста није далеко ни од кога, а опет је далеко од свију, те иако је присутно, присутно је само за оне који га примају и који су спремни да се приљубе, прихвате и осете га сродношћу унутрашње силе.
Cquote2.png
 
Плотин, Енеаде[3]

Плотин говори о постанку мноштва из једног на следећи начин:

Cquote2.png
Из једног увек друго јер једност је и другост; у једном као делећем увек се друго појављује.
Cquote2.png
 
— Енеаде VI, 7, 13. 42-55

Еријугена[уреди]

Јован Скот Еријугена, велики филозоф средњовековне хришћанске схоластике, је своје учење темељио на списима Псеудо-Дионисија Ареопагите, које је са грчког превео на латински. Његова филозофија се одликује ноеплатонистичким схватањем Једног, из којег све проистиче и у које се све враћа.[4]

Извори[уреди]

  1. ^ а б в Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница: једно), Плато, Београд 1997.
  2. ^ а б Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije, Nolit, Beograd, 1977, pp. 124-138.
  3. ^ Наведено према: Б. Бошњак, Филозофија од Аристотела до ренесансе и одабрани текстови филозофа, стр. 182-183.
  4. ^ Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze, Приступљено 4. 5. 2013.

Види још[уреди]