Јелена Ђуровић

Јелена Ђуровић
Јелена Ђуровић на промоцији романа „Краљевство“, Београд, Новембар 2004.
Општи подаци
Датум рођења	13. јул 1973.
Место рођења	Београд (СФРЈ)
Рад

Јелена Ђуровић (13. јул 1973, Београд, Југославија) је новинар, писац и политички активиста. Њено ангажовање одликује залагање за промену система културне политике Републике Србије, суочавање са одговорношћу за ратове на територији бивше Југославије.

Биографија

Јелена је рођена у грађанској породици, јеврејско-црногорског порекла. Кћерка је Вукашина Ђуровића, успешног адвоката који је 1983. погинуо у саобраћајној несрећи, и Светлане Давидовац. Њена мајка Светлана и бака Хелена Шкарда су током Јелениног одрастања држале једину рукавичарску радњу у Београду, занат који је бака усавршила после доласка породице у Србију, почетком 20. века. Очева фамилија потиче из села Вуковци, у долини Зете, околина Титограда (данашнња Подгорица). И баба и деда по очевој страни су били партизани у НОБ-у, што је заинтересовало Јелену за историју овог покрета. Такође, и мајчин део фамилије подржавао је предратну комунистичку партију, али чињеница да нико није био члан СК после Другог светског рата узрокује да породица буде приморана да прода неколико радњи и имање у центру Београда. Због мешовитог порекла, за себе тврди да је „југословенка“.

Књижевност

Јелена је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, одсек Позоришна и радио продукција, и средином деведесетих ради на неколико позоришних пројеката, али од театра убрзо одустаје. Јеленин дипломски рад „Позорница у сенци вешала“ третирао је програмску политику београдских позоришта за време владавине Слободана Милошевића, а део овог рада публикован је у позоришном часопису „Театрон“. Период бомбардовања проводи живећи у Будимпешти где прави тезе које ће касније постати роман „Краљевство“. Иако се током деведесетих специјализовала за област односа са јавношћу, Јелена силом прилика прихвата ове послове у маркетиншким агенцијама, у којима ради у периоду 2000-2004. Током овог периода завршава и објављује роман „Краљевство“, чији је део објављен и у књизи "Voices from the faultline".

Искуства у српском адвертајзингу и активност на српској политичкој сцени дају јој инспирацију за наредни роман, "30. фебруар“, објављен у октобру 2011. године.

По речима ауторке, ово је „љубавна прича о крају света“, док је један од рецензената, Димитрије Војнов, написао: "30. фебруар је љубавни роман о људима који су толико уверени у властиту памет да мисле да су изнад љубави; политички роман о властодршцима толико увереним у своју незаменљивост да помисле да су изнад елементарне етике; научнофантастични роман о ванземалјцима који су толико цивилизацијски супериорни да мисле да су изнад српског пркоса. Ово је роман о свима онима које су понекад уништили љубав, правда и Срби."

Стил

Како сама изјављује, најјачи утицај на стваралаштво Јелене Ђуровић имају дела америчког писца Брета Истона Елиса, кога истиче као свој „двадесетогодишњи узор“. Такође, Јелена често помиње и филмове "Догвил“ i "Елемент злочина“ данског редитеља Ларса фон Трира, и књигу "Running wild" Ј. Г. Баларда као пресудне за размишљање о литерарним формама. О Триру и Елису је написала неколико новинских чланака. У текстовима, као инспирацију често спомиње и радове Мирослава Крлеже и драму „Хравтски фауст“ Слободана Шнајдера. Фасцинација антиутопијом, сатиром и трансгресијом осећа се у „Краљевству“, где је подсмевање историји и појму нације један од кључних мотива. „Краљевство“ преиспитује и мета-религиозна кабалистичка учења, слично начину на који то ради филм Пи Дарена Аронофског. Иако за себе тврди да је атеиста, Ђуровићева често истиче своје Јеврејско порекло и поштовање према традицији и култури јеврејске заједнице.

Новинарство

Ђуровићева је средином деведесетих завршила вишемесечни новинарски курс који је био финансиран од стране тадашњег Сорош фонда Југославија. Од 1994. до 1995. ради на радију „Студио Б“ као аутор и уредник емисије „Тиме ин“, а коју је такође спонзорисао Сорош Фонд. Од октобра 2005. уређује и пише на блогу „Агит Поп“ чији је мото цитат из Фројдовог писма Ајнштајну, написаног у Бечу, септембра 1932: „ДРАГИ ПРОФЕСОРЕ АЈНШТАЈН... ... НО ИПАК МОЖЕМО ДА КАЖЕМО ЈЕДНО: СВЕ ШТО ПОДСТИЧЕ РАЗВОЈ КУЛТУРЕ, ИСТОВРМЕНО ДЕЛУЈЕ ПРОТИВ РАТА...". У међувремену Јелена пише за неколико српских новина.

Од почетка 2009. са драматургом Иваном Велисављевићем води емисију о филму и поп култури „Специјално неваспитање“, као и емисију „Слободна или смрт“, која се бави еманципацијом и улогом жена у политици, уметности и друштву. Овај програм уређује у сарадњи са српском глумицом Леном Богдановић. Од 19. маја 2009. Јеленин дневни програм добија нови термин и емитује се уторком од 21ч до 23ч под именом „Агитпоп“. Формат емисије се није променио. Познавалац је популарне музике а као омилљене групе наводи британски инди/поп бенд Азтек Камера, француску групу Феникс, Пола Сајмона i R.E.M.. Написала је и неколико текстова о феномену Евровизије, а залаже се за укидање граница између „елитне“ i „популарне“ културе.

У јануару 2011. године Јелена покреће портал агитпоп.ме на којем наставља да обрађује теме из културе, напада хашке бегунце, Српску православну цркву и појаве у друштву које се противе демократским принципима. Прокламовани циљеви портала су: „Србија у ЕУ. Србија у НАТО. Стоп културном геноциду државних медија. Смањење утицаја цркве на друштво. Стоп култур-расизму. Стоп историјском ревизионизму. Помирење са суседима. Хапшење ратних злочинаца. Сва права мањинама."

Приватни живот

Јелена Ђуровић је од 2004. до 2008. била у браку са српским сликаром Мироном Мутаовићем.

31. јануара 2009. Јелена се удала за Томицу Орешковића, потомка хрватског народног хероја Марка Орешковића. Од фебруара 2009. Јелена живи између Београда и Ричмонда у Лондону.