Јелена Ђуровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јелена Ђуровић

Jelena Đurović.jpg
Јелена Ђуровић на промоцији романа „Краљевство“, Београд, Новембар 2004.

Општи подаци
Датум рођења 13. јул 1973.
Место рођења Београд (СФРЈ)
Рад

Јелена Ђуровић (13. јул 1973, Београд, Југославија) је новинар, писац и политички активиста. Њено ангажовање одликује залагање за промену система културне политике Републике Србије, суочавање са одговорношћу за ратове на територији бивше Југославије.

Биографија[уреди]

Јелена је рођена у породици јеврејско-црногорског порекла. Баба и деда по оцу су били партизани у НОБ-у. И мајчин део фамилије подржавао је предратну комунистичку партију, али чињеница да нико није био члан после Другог светског рата ствара притиске од стране режима који проузрокују финансијске губитке. За себе тврди да је „Југословенка“.

Књижевност[уреди]

Дипломирала је Позоришну и радио продукцију на Факултету драмских уметности у Београду, али од театра убрзо одустаје.[1] Период Нато бомбардовања Србије проводи у Будимпешти.

Како се током деведесетих специјализовала за област односа са јавношћу, Јелена у периоду 2000-2004. године ради у маркетиншким агенцијама. Током овог периода завршава и објављује роман „Краљевство“, чији је део објављен и у књизи "Voices from the faultline"[2].

Искуства у адвертајзингу и активност на српској политичкој сцени дају јој инспирацију за наредни роман, "30. фебруар“, објављен у октобру 2011. године. По речима саме ауторке, ово је „љубавна прича о крају света“, док је један од рецензената, Димитрије Војнов, написао[3]: "Ово је роман о свима онима које су понекад уништили љубав, правда и Срби."

Стил[уреди]

Фасцинација антиутопијом, сатиром и трансгресијом осећа се у „Краљевству“, где је подсмевање историји и појму нације један од кључних мотива. „Краљевство“ преиспитује и мета-религиозна кабалистичка учења, слично начину на који то ради филм Пи Дарена Аронофског. Иако за себе тврди да је атеиста[4], Ђуровићева често истиче своје јеврејско порекло[5][6] и поштовање према традицији и култури јеврејске заједнице.

Новинарство[уреди]

Ђуровићева је средином деведесетих завршила тромесечни новинарски курс финансиран од стране тадашњег Сорош фонда Југославија. Од 1994. до 1995. радила је на радију „Студио Б“ као аутор и уредник емисије „Time in“, коју је такође спонзорисао Сорош Фонд.

Од октобра 2005. краће време је уређивала блог „Агит Поп“ чији је мото цитат из Фројдовог писма Ајнштајну, написаног у Бечу, септембра 1932: „Драги професоре Ајнштајн... можемо да кажемо једно: све што подстиче развој културе, истоврмено делује против рата..."[7] и писала за исти, као и за неколико српских новина.[8]

Од почетка 2009. са драматургом Иваном Велисављевићем[9] водила је емисију о филму и поп култури „Специјално неваспитање“, као и емисију „Слободна или смрт“, која се бавила еманципацијом и улогом жена у политици, уметности и друштву. Овај програм уређивала у сарадњи са српском глумицом Леном Богдановић.

Од 19. маја 2009. Јеленин дневни програм добио је нови термин и емитовао се уторком од 21ч до 23ч под именом „Агитпоп“. Формат емисије се није променио. Познавалац је популарне музике а као омилљене групе наводи британски инди/поп бенд Азтек Камера, француску групу Феникс, Пола Сајмона i R.E.M.. Написала је и неколико текстова о феномену Евровизије, а залаже се за укидање граница између „елитне“ и „популарне“ културе[10].

У јануару 2011. године Јелена покреће портал агитпоп.ме на којем наставља да обрађује теме из културе, напада хашке бегунце, Српску православну цркву и појаве у друштву које се противе демократским принципима. Прокламовани циљеви портала су: „Србија у ЕУ. Србија у НАТО. Стоп културном геноциду државних медија. Смањење утицаја цркве на друштво. Стоп култур-расизму. Стоп историјском ревизионизму. Помирење са суседима. Хапшење ратних злочинаца. Сва права мањинама."[11]

Приватни живот[уреди]

Јелена Ђуровић је од 2004. до 2008. била у браку са српским сликаром Мироном Мутаовићем.

31. јануара 2009. Јелена се удала за Томицу Орешковића, наводно потомка хрватског народног хероја Марка Орешковића. Од фебруара 2009. Ђуровићева живи између Београда и Ричмонда у Лондону.

Референце[уреди]

  1. ^ Интервју Јелене Ђуровић часопису Gay-Serbia: http://www.gay-serbia.com/intervju/2004/04-07-05-jelena-djurovic/index.jsp?aid=1437
  2. ^ „ZayuPress ... VOICES FROM THE FAULTLINE - A Balkan Anthology“. www.zayupress.com. 
  3. ^ Posted by 30.februar (10. 10. 2011.). „30.februar: Dimitrije Vojnov o romanu "30.februar"“. Tridesetifebruar.blogspot.com Приступљено 4. 1. 2012.. 
  4. ^ Едиторијал магазина „Кварт“, март 2009.: http://2.bp.blogspot.com/_caaFwRlZM8E/SZxaBAZbeZI/AAAAAAAALy8/a5sqhJ7YFWg/s1600-h/macasev-kvart4.jpg
  5. ^ „at Jelenadjurovic.com“. www.jelenadjurovic.com. 
  6. ^ Israel hayom: A Jewish identity resurfaces, Ronen Dorfan, 25. 5. 2012., Приступљено 2. 3. 2013. ((en))
  7. ^ „A letter from Freud to Einstein“. Archived from the original on 9. 7. 2012.. 
  8. ^ Списак текстова које је Јелена писала и/или уређивала у магазинима КЕМП, ФААР и Глас: http://agitpopmagazine.blogspot.com/
  9. ^ „Novi kadrovi - biografije ucesnika“. novikadrovi.net. 
  10. ^ „Agit Pop: Agit – Pop?“. agitpopkultura.blogspot.com. 
  11. ^ „More. News.“. agitpop.me.