Јелена Димитријевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јелена Димитријевић

Пошаљи фотографију

Датум рођења: 27. март 1862.
Место рођења: Крушевац (Кнежевина Србија)
Датум смрти: 10. април 1945.
Место смрти: Београд

Јелена Димитријевић (Крушевац, 27. март 1862Београд, 10. април 1945) писала је крајем 19. и почетком 20. века, припадала је групи постреалиста. Њена савременица била је Исидара Секулић, али је Јелена Димитријевић остала у сенци заборава. Данас је готово непознат писац. Она је писала лирску поезију, бавила се путописима и писмима, писала приповетке и романе.

Јелена Димитријевић рођена је 1862. године у Крушевцу. Отац Никола био је трговац, а мати Стаменка била је ћерка кнез Милојка из Алексинца. У Алексинац одлази 1871. тамо завршава основну школу и остаје све до удаје. Удаје се за младога потпоручника Јована Димитријевића и настањује се у Нишу. Касније 1898. сели се у Београд и тамо остаје до краја живота. Често путује у Америку, Африку, Азију.

Сама учи француски, енглески, руски, италијански, грчки, а онда почиње њено интересовање за живот турских жена, па учи и турски. Жеља за знањем претворила је Јелену Димитријевић у правог борца за женска права, зато је сав њен живот био непрекидна побуна жене свесне своје снаге да победи оријентално наслеђе, да победи балкански патријархализам у којем је жена била онолико вредна колико јој је род вредео. Своју борбу за женска права она истиче на специфичан начин, пре свега у раду женских друштава. Била је 1881. године најмлађа управна чланица Подружбине Женског друштва у Нишу. За време Балканског рата била је болничарка, и касније управна чланица Кола српских сестара.

Најзанимљивију слику о њеном животном ангажману дају управо сама њена дела. Била је чест и јако цењен гост у домовима угледних Туркиња у Скопљу, Цариграду, Солуну, Нишу, па је тако имала прилике да боље упозна живот муслиманки. То искуство ће касније користити у својим делима. Све песме и путописи, сва писма, посвећени су једној јединој доминантној теми жени, њеном положају у друштву и породици, њеним осећањима. Мушкарце у лирским и у прозним радовима спомиње узгред, и само као неку врсту позадине према којој се осликава жена. Таква је њена прва књига Писма из Ниша о харемима, и сва остала писма – из Солуна, Индије, Мисира, Америке. У прозним делима она истиче зачуђеност пред очигледном неправдом над женским делом човечанства.

Опис у њеним делима је сликовит, јасан, и уз опис готово увек је присутан ироничан коментар, у њему се осећа протест и мали подсмех на рачун странаца које као цивилизована Европљанка не може да прихвати. Вештином пажљивог посматрача до детаља описује добро чуване тајне муслимана.

Нека од њених дела преведена су на чешки, немачки и руски.

Умрла је у 83. години, 10. априла 1945. године, и сахрањена како су новине забележиле, скоро без икога на погребу, пошто је из непознатих разлога, сахрана била два часа раније него што је било објављено. (Р. Поповић )

Библиографија[уреди]

  • Une vision, 1891.
  • збирка Песме, 1894.
  • путописна проза Писма из Ниша о харемима, Београд 1897.
  • приповетка Ђул-Марикина прикажња, Београд 1901.
  • приповетке Фати-Султан, Сафи-Ханум,Мејрем-Ханум, Београд 1907.
  • роман Нове, Београд 1912.
  • Американка, Београд и Сарајево 1918.
  • Писма из Солуна, Београд 1908, Сарајево 1918.
  • Писма из Индије, 1928.
  • Писма из Мисира, 1929.
  • Нови свет или у Америци годину дана, Београд 1934.
  • Седам мора и три океана. Путем око света, 1940.

Извори[уреди]