Јелисавета Начић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јелисавета Начић

Јелисавета Начић
Јелисавета Начић

Информације
Датум рођења 31. децембар 1878.
Место рођења Београд (Кнежевина Србија)
Датум смрти 6. јун 1955.
Место смрти Дубровник (ФНРЈ)
Дела

Јелисавета Начић (Београд, 31. децембар 1878Дубровник, 6. јун 1955) је била прва српска архитекткиња.

Живот и рад[уреди]

Рођена је у кући имућног трговца Михаила С. Начића, њеног оца, у Београду 1878. године. Одлука да се упише на тек отоврени Технички факултет, као прва студенткиња архитектуре у првој уписаној генерацији студената, није наишла на разумевање и одобравање код Јелисаветине породице. Наиме, у Србији је од 1863. постојао Технички факултет, али одсек за архитектуру основан је тек 1896, па су тако у 19. веку у Србију долазили архитекте из иностранства, а крајем века у Београд су пристизали српски студенти школовани на универзитетима у западној Европи, доносећи нове и другачије архитектонске стилове. Јелисавета Начић је веома успешно и брзо завршила студије и већ 1900. дипломирала, поставши тако прва српска архитекткиња. По завршетку студија суочила се са истим проблемом родне дискриминације као, неколико деценија пре ње, прва српска лекарка, докторка Драга Љочић. Јелисавета се запослила у Министарству грађевина, на месту цртача. Виши положаји и напредовање у служби нису јој у почетку били доступни. Чак и ова позиција била је успех за једну високообразовану жену у Србији тога времена, пошто су по закону државну службу могли добити само мушкарци, тј. само особе које су служиле војску. Јелисавета је међутим успела да пробије ту, до тада непремостиву баријеру. Положивши државни испит, прешла је 1902. да ради у Београдској општини. Свој друштвени и професионални ангажман Јелисавета је остваривала и кроз активност у Удружењу српских инжењера и архитеката, чија је била чланица. Иако је била социјалдемократкиња и пријатељица Димитрија Туцовића, политичке ставове није јавно износила.[1]

Била је веома активна на професионалном плану. Као једина жена запослена у инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине, успешно је раализовала више пројеката. Била је ангажована у радовима на уређењу Калемегдана. Јелисавета је на Малом Калемегдану пројектовала мале степенице, у необарокном стилу, које од Савске алеје воде до Париске улице. Поред степеништа њен рад је била и ограда савског шеталишта, изграђена у духу сецесије. Та ограда је у Првом светском рату срушена.[2]

Вероватно најмонументалнији пројекат Јелисавете Начић била је основна школа код Саборне цркве која данас носи име „Краљ Петар Први“. Када је 1906. завршена, школа је представљала један од најмодернијих школских објеката у Србији. Опремљеност учионица и помоћних просторија, као и хигијенски и наставни услови, били су на знатно вишем нивоу у односу на дотадашње школске објекте. О изузетности и успеху овог пројекта говори чињеница да је био изложен на IV југословенској изложби у Београду 1912. годне.[2]

Кад је Београдска општина одлучила да распише конкурс за уређење Теразија, Јелисавета се одмах нашла на списку архитеката који би требало да осмисле читав нови концепт. По њеном пројекту читав простор Теразија је требало да буде подељен на два дела, а у центру тог простора требало је да се налази фонтана са Мештровићевим Победником. Радове на уређењу Теразија прекинуо је рат 1914.[2]

По нацртима Јелисавете Начић изграђена је прва болница за туберкулозне болеснике, која се налазила на Врачару. Потреба за овако специјализованом болницом била је велика, пошто је у Београду од 1901. до 1910. у просеку годишње од туберкулозе умирало 500 људи. Зграда болнице је уништена у бомбардовању током Првог светског рата.[3]

Јелисавета Начић се бавила и пројектовањем сакралних објеката. Тако је по њеним нацртима 1912-13. саграђена црква посвећена св. Архангелу Михаилу у Штимљу на Косову. У јужном делу цркве налази се спомен-плоча, која представља посвету архитекткиње српским војсковођама који су се борили на овим просторима[3]:

Спомен-плоча осветницима Косова, војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Глигору Соколовићу, слава погинулима за Косово, архитекта г-ђица Јелисавета Начић.[3]

Најзначајније Јелисаветино дело из домена сакралне архитектуре несумњиво је црква Александра Невског на Дорћолу. Радови су започети 1912. али су због рата убрзо и прекинути, изградња цркве је настављена 1927. по првобитним нацртима Јелисавете Начић. Црква је саграђена у неовизантијском стилу.[3]

Јелисавета Начић је за потребе Београдске општине пројектовала и више приватних кућа у Београду, па се тако и данас могу пронаћи грађевине које су саграђене по њеним идејама и нацртима. Једна од њих је и кућа која се налази на углу улица Шафарикове и Ђуре Даничића.[3]

Плодна и успешна каријера Јелисавете Начић прекинута је 1916. године када је интернирана у логор Нежидер у Мађарској. Ту је упознала албанског интелектуалца Луку Лукаја, за кога се 1917. удала и родила ћерку Лулу. По завршетку рата кратко су живели у Београду, одакле је отишла за Скадар. Јелисавета се удајом потпуно одрекла своје каријере и постала највернија сапутница мужу. Тако је у Скадру заједно са њим учествовала у дизању устанка за ослобођење Албаније. Након пропасти устанка они се 1923. селе у Дубровник, где је Јелисавета живела до смрти. Доласком у Дубровник посветила се породици, подизању ћерке и неговању болесног мужа. Живела је од пензије која јој је после Другог светског рата додељена на иницијативу Савеза архитекакта Југославије, у знак признања за њен неспорни допринос пољу архитектуре.[4]

Умрла је у Дубровнику 6. маја 1955. године.[5]

Улица[уреди]

У Београду постоји улица са њеним именом, непосредно код Бајлонијеве пијаце, општина Стари Град (бивша улица народног хероја Павла Папа).[5]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН. 
  • Ножинић, Оливера (1983). Јелисавета Начић — Прва жена архитекта у Србији. Зборник за ликовне уметности 19: pp. 275-292.
  • Теофиловић, Наташа (1997). Архитектура као идентитет жене: Јелисавета Начић, Зорица Савичић. ProFemina, 9/10: pp. 199-203.

Спољашње везе[уреди]