Јефрем Сирин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Свети Јефрем Сирин

Јефрем Сирин (сир. ܐܦܪܝܡ ܣܘܪܝܝܐ, Mor Afrêm Sûryāyâ; око 306373) је био сиријски ђакон и хришћански теолог из 4. века. Писао је углавном химне, песме и библијске коментаре. Сматра се најзначајнијим црквеним оцем сиријске традиције.[1] хришћани широм света, а посебно у Сирији, га поштују као свеца.

Живот[уреди]

Јефрем Сирин је рођен у Сирији од сиромашних родитеља у време цара Константина Великог. Своју рану младост је провео доста бурно, али је у једном тренутку променио начин живота и постао ревносни хришћанин. Био је ученик Јакова Нисибијског, а савременик и пријатељ Василија Великог.

Викицитати „Као што извор, који непрестано излива из себе чисте водене струје и обилне потоке, никада не забрањује ономе који жели да се у обиљу наслађива бадава чистом водом, тако и божанска благодат отворена је свима да би се сваки наслађивао колико хоће.“
({{{2}}})

Јефрем је непрестано писао књиге, усмено поучавао монахе и народ у Едеси, или се предавао молитви и размишљању. Кад су га хтели поставити за епископа, он се направио луд, јурећи кроз град Едесу и вукући за собом своју хаљину, након чега су га оставили на миру.[2] Умро је у дубокој старости 378. године.

Православна црква слави га 28. јануара по јулијанском, а 10. фебруара по грегоријанском календару.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Parry (1999), стр. 180.
  2. ^ Део текста је преузет из охридског пролога Николаја Велимировића.

Литература[уреди]

  • Parry, Ken; David Melling (editors) (1999). The Blackwell Dictionary of Eastern Christianity. Malden, MA.: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-23203-2. 

Спољашње везе[уреди]