Јован Дероко

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Дероко.
Јован Дероко

Jovan Deroko.jpg
Јован Дероко

Лични подаци
Датум рођења 1912
Место рођења Крезо (Француска)
Датум смрти 1941
Место смрти Љубић (Србија под немачком окупацијом)
Војска Југословенска војска и Четнички одреди Југословенске војске
Највиши чин капетан
Битке и ратови Други светски рат

Јован В. Дероко (7/20. април 1912, Крезо, Француска - 6. новембар 1941, Село Љубић код Чачка), активни капетан II класе Југословенске војске.

Биографија[уреди]

Јован Дероко, рођен је у Крезоу у Француској 7/20. априла 1912. као син пуковника Владислава Ј. Дерока и Наталије Ђорђевић, кћерке санитетског пуковника др Владана Ђорђевића, председника министарског савета, министра, посланика. Породица Дероко пореклом је из Дубровника. Јован Дероко био је професор на Лицеју у Београду од 1850. године. Са Катарином Вуковић из Беча имао је синове дивизијског генерала Николу Дерока, Евжена, заменика директора Државних железница, Марка, војног ветеринара, пуковника Владислава Дерока, Драгутина, картографа [1]. Брат од стрица капетана Јована Дерока је проф. др Александар Дероко, а по мајци рођак му је и бригадни пешадијски генерал Јован Леко.

Други светски рат[уреди]

Његов дивизион је био распоређен на периферији Загреба где је доживео издају хрватских официра. Пошто је немачка армија без борбе ушла у Загреб, капетан Дероко се повлачи у правцу Црне Горе да би избегао заробљавање и наставио евентуални отпор на Бојани, по плану „Р-41", генерала Душана Симовића.

Након потписивања капитулације, са неколицином официра одлази у Боку которску у намери да се повеже са избегличком владом у Лондону и стави јој се на располагање као официр који жели да настави борбу. Ту му се придружио и поручник Звонимир Вучковић који је после капитулације побегао у Црну Гору.

Капетан Дероко је у Боки которској сазнао да се негде у западној Србији крије и пуковник Михаиловић и тражио је везу да дође до њега. Ускоро је ухватио везу са истакнутијим политичарима који су му открили где се налази пуковник Михаиловић. На Равну гору стиже половином јуна и убрзо се истиче као један од најспособнијих команданта. Поред тога, Јован Дероко је био најмлађи капетан у читавој четничкој организацији. После организације првих четничких одреда, Дероко је добио задатак да организује Љубићки срез.

У првим четничко-партизанским акцијама у западној Србији, Јован Дероко је учествовао у ослобођењу Чачка заједно са Јеличким партизанским одредом. У граду су заробљена два немачка топа која су одмах предата капетану Дероку који их је уврстио у своју јединицу. Тако је Дероко постао командант прве артиљеријске јединице четничких снага у западној Србији. По ослобођењу града, Дероко је постављен за привременог представника четничке команде у Чачку, док је Ратко Митровић био одређен за представника партизанске команде.

Пуковник Михаиловић је затим капетану Дероку поверио дужност начелника штаба Врховне Команде, а затим му је додељена команда над артиљеријском јединицом која је учествовала у опсади Краљева.

Опсада Краљева је изведена у току првих дана октобра и трајала је скоро месец дана. Командант четничких снага био је мајор Радослав Ђурић, а капетан Дероко је имао функцију Начелника Штаба и истовремено команданта артиљеријских јединица које су биле лоциране на Ибру. Током опсадних дејстава, Дероко је успео да онеспособи немачки аеродром у околини Краљева и да пресече комуникацију Краљево-Београд.

Неуспех опсаде Краљева је био праћен и почетком грађанског рата између партизана и четника. После четничког напада на Ужице 2. новембра 1941. године (Битка на Трешњици), Дероко је посео нове положаје. По отпочињању првих озбиљнијих борби између четника и партизана, капетан Дероко је представљао четничку делегацију на преговорима о престанку сукоба.

Први састанак је одржан у селу Дракчићи близу Краљева. На том састанку се поред Дерока појавио и мајор Ђурић са четничке и Средоје Урошевић са партизанске стране. Међутим преговори су завршени без резултата. За време преговора, Дероко је наредио да се ухапси партизанска делегација као одговор на напад партизана на четнички штаб у Чачку. После мучних преговора, Дероко је ипак ослободио делегацију, али су партизани тада већ опкољавали село. Тако је дошло до оружаног обрачуна који је трајао све до протеривања Дерока и његове групе из села.

Погибија[уреди]

Тада је Дероко посео са топовима нови положај на Љубићу у намери да изврши бомбардовање Чачка којег су тада држали партизани. Партизанска извидница открила је Дероков положај на Љубићу, па је као превентива упућен Јелички партизански одред да осујети Дерока. До борбе је дошло у поподневним часовима 6. новембра 1941. на Љубићу. Партизани су гледали да униште два топа са којима је Дероко располагао. Дероко је заузео положаје на брдашцу поред једног потока са којег је имао добар увид у ситуацију на терену. Међутим у покушају да одбије партизанску колону која је напредовала уз брдо, погинуо је поред својих топова када га је пушчано зрно погодило у главу. После тога, партизани су преотели два топа и уврстили их у састав својих јединица.

По другој верзији, Дероко је био лакше рањен, па је сишао до потока да превије рану. Ту га је пронашао један партизански вод и стрељао на лицу места.

Када је погинуо Дероко је имао свега 29 година. Осим што се показао као способан командант, био је и одличан писац. Пошто је живео у Топличком региону у годинама отпочињања славног Топличког устанка 1916. године, Дероко је написао књигу „Топлички устанак“, још када се припремао да ступи у генералштабну припрему.

Песма Над Краљевом жива ватра сева се бави његовом погибијом.

Извори[уреди]

  1. ^ М. Бјелајац, Генерали и адмирали војске Краљевине Југославије, Београд 2004, стр. 141

Спољашње везе[уреди]