Јован Илић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Јован Илић (вишезначна одредница).
Јован Илић

Јован Илић
Јован Илић

Биографија
Датум рођења 15. август 1824.
Место рођења Ресник
Датум смрти 12. март 1901.
Место смрти Београд

Јован Илић (Ресник, 15. август 1824Београд, 12. март 1901) је био српски књижевник, министар правде и државни саветник.

Биографија[уреди]

Рођен је 1824. године у Реснику. Гимназију је учио у Крагујевцу, лицеј у Београду, а филозофију у Еперјешу и Бечу. Још као ђак, Илић се истакао у слободоумним и словенофилским омладинским круговима. Побратим је Бранка Радичевића, пријатељ Симе Милутиновића Сарајлије, активан је члан као члан напредне омладине, а 1848. са добровољцима Стевана Петровића Книћанина учествовао у борби против Мађара. Члан је Либералне странке, борбен на Светоандрејској скупштини. Био је писар Државног савета (од 1847), коректор Српских новина, професор у Неготину, Шапцу и Београду, члан Великог суда (од 1859), министар правде (18691871. и државни саветник (1873—1882). Умро је 1901. године у Београду. Његови синови су књижевник Драгутин Илић и песник Војислав Илић.

Књижевни рад и критички осврт[уреди]

Илић је објавио три збирке лирских песама и романтично-идилични спев Пастири. У рукопису је оставио збирку Слијепац.

Прва збирка његових песама испевана је у духу псевдокласичне, поучне и безличне лирике четрдесетих година. У другој збирци се ослобађа ранијих утицаја, прима Вукове идеје и пише сасвим у духу народне песме. Он толико подражава и тон и облик народне песме, да су многе његове песме ушле у народ и тешко их је разликовати од народних. Нарочито је с успехом подражавао босанске севдалинке и дао је целу једну збирку источњачких песама Дахире.

Романтично-идилични спев „Пастири“ испеван је по једној народној легенди, сасвим у народном духу, просто и неусиљено.

Спада у певане песнике српске књижевности, на чије стихове су компоновали Стеван Мокрањац (Пембе Ајша, Прва Руковет), Станислав Бинички (Кад ја видех очи твоје), Јенко Даворин (Двори Даворови), Владимир Ђорђевић (Дилбер-Ана).

Јован Илић најбоље представља оне српске романтичарске песнике који су се трудили да у духу и руху народне поезије створе уметничку поезију. Од свих њих коначно је успео само Његош, али се и Илић ипак одваја од обичних подражавалаца. Он је, сем тога, створио приличан број добрих оријенталских песама. Иако не иде у ред великих песника, Илић је један од оних који су изграђивали наш нови књижевни језик и књижевност на националним основама.

Живећи повучено и скромно, на старински традиционалан начин, у малој кући на Дорћолу, коју је Антун Густав Матош сугестивно описао, Илић је са своја четири сина, створио од свог дома мали књижевни центар у коме су се окупљали најистакнутији представници књижевног, уметничког и позоришног света (Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Антун Густав Матош, Тоша Станковић и др.)ради плодне измене мисли и пријатељског разговора.

Библиографија[уреди]

  • Збирке песама:
Песме - Београд 1854,
Песме (II) - Нови Сад 1858,
Пастири (еп) - Београд 1868,
Дахире - Београд 1891,
Песме (III) - Београд 1894,
  • Стручне расправе:
Кратка историја Грка и Турака за младеж - Београд 1853
Поглед на садашње стање наше - Београд 1859,
Српска писменица, Нови Сад 1860

Литература[уреди]

- Љубомир Недић: Из новије српске лирике - Београд 1893,
- Љубомир Стојановић: Предговор у књизи Песме (III) - Београд 1894,
- Љубомир Стојановић: Јован Илић, српски песник - Босанска вила 1895,
- А. Г. Матош: Јован Илић, Личне успомене, - Бранково коло 1901.
- Јаша Продановић: Јован Илић СКГ 1901 књига 2 св. 2,
- Јаша Продановић: Предговор целокупним делима - Београд 1929.
- Енциклопедија Југославије ЈЛЗ - Загреб 1988, текст др. Уроша Џонића проф Филозофског фак. у Београду

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :