Јован Комнин Асен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јован Комнин Асен
Датум смрти 1363.
Порекло и породица

Јован Комнин Асен је био владар књажевине Валоне од око 1345. до 1363, у почетку као српски вазал и после 1355. у великој мери као независни господар. Потиче од високог ранга бугарске племства. Јован је био брат цара Бугарске Ивана Александра и Јелене Бугарске, супруге цара Србије Стефана Душана. Можда у потрази за бољим могућностима, он је емигрирао у Србију, где је била удата његова сестра. Тамо је добио титулу деспота од Стефана Душана, који га поставља да управља његовим територијама у савременој јужној Албанији.

Као деспот Валоне, Јован је успоставио трговачке везе са Венецијом и Дубровачком републиком. Он је постао држављанин Венеције у 1353. После смрти Душана у 1355, он је узео страну неуспелог Симеона Уроша у сукобу за српски престо. Уз помоћ Млетака, Јован је задржао у суштини независни статус Кнежевине Валоне. Он је вероватно умро од куге у 1363. Наследио га је Александар Комнин Асен, који је вероватно његов син са његовом непознатом првом супругом.[1][2] Његова друга жена је била Епирска племкиња Ана Палеологина.

Порекло и деспотство[уреди]

Берат Палата (13. век) је била под управом Јована Комнин Асена средином 14-то века

Иако датум рођења Јована Комнина Асена није познат, његово порекло је јасно документовано у изворима. Са обе стране, он је потекао из највиших редова бугарског племства 14. века. Рођен је у Кератса Петритсу, од кћерке деспота Шишмана од Видина, и Сратсимира деспота од Крана. Јованова мајка је потомак династије Асена и праунука цара Ивана II Асена. Његови рођаци су били Иван Александар, који би попео на бугарски престо у 1331, и Јелена, која се удала за српског владара Стефана Душана 1332. Иако се Јован помиње као Комнин у неким изворима, његови односи са том византијском породицом су прилично оскудни. Он је имао право на то име због порекла његове мајке из породице Асена, који су били у вези са Комнима, или и преко свог брака са Аном Палаиологином.[3][4]

Неизвесно је како и зашто је Јован емигрирао у Србију, уместо да преузме високу позицију у Бугарској, у складу са његовим пореклом и породичним везама. Бугарски историчар Иван Бозхилов је мишљења да Јован није тражио политичко уточиште у Србији. Уместо тога, он се највероватније преселио у ту земљу са уверењем да ће му територијално проширење и политички утицај Србије у том периоду обезбедити бољу каријеру. Претпоставља се, да је дошао са својом сестром Јеленом када се она преселила у Србију и удала за Стефана Душана 1332.[4]

Јован се први пут помиње као деспот Валоне 1350. Његова документована присутност у албанским земљама датира из 1349. Међутим, њему је највероватније подарена титула већ 1345. или 1346, када се Стефан Душан прогласио за цара.[4][5]. Амерички научник Џон Фини верује да се то десило одмах после крунисања Стефана Душана у 1346. Уз Стефан Душановог полубрата Симеона Уроша и Јована Оливер, Јован је био један од троје људи да носе ту титулу током владавине Стефана Душана.[6][7]

Јован је успостављен као владар у Валони крајем 1345, у освит српског освајања јужне Албаније од Византије, које је окончано до августа 1345[8] Поред Јадранске луке Валоне (модерна Валона), јованов посед обухвата оближњу касарну и унутрашњи дворац Берата на североистоку. Осим тога, обим његовог домена је неизвестан. Процене величне области под јовановом контролом се крећу од већег дела централне Албаније до само поменута три града, са остатком територије под управом локалног албанског племства, које има вазални однос са Јованом или директно са Стефаном Душаном.[5][9]. На југу се Јованова област граничи се земљама Симеона Уроша, владара Епира.[10]

Односи са Венецијом и независност[уреди]

Јован је опљачкао 1349. године венецијански трговачки брод који је био насукан бродолом на обали је под његовом контролом, у складу са средњовековном принципом јus naufragii.[8] Овај чин је захтевао учешће Стефана Душана, ради решавања спора између Венеције и Јована, о чему сведочи званични документ од 13. априла 1350.[11] Упркос овог сукоба, под Јованом је кнежевина Валона била активни партнер Венеције и Дубровнике републике у поморској трговини. Два рачуна од 27. априла 1350. документују улогу Јована као посредника у трговини стоком, шећером и бибером и показају да је он имао значајан приход од Валонске царине.[8] Царина је била профитабилна, јер су трговачки бродови често посећивали луку. Мада су сви ти докуменати писани на словенским језицима, Јован је потписао његово име на грчком, што сведочи о његовој хеленизацији. У то време, Јован је имао везе и са Мамлук владарима Египта, који су га ословљавали „Краљ Србије и Бугарске“ у преписци.[12]

Јован и његова породица су добили млетачко држављанство 1353, што наговештава да је његов домен био под заштитом Венеције.[3] Прерана смрт Стефана Душана 1355. је узроковала грађански рат у српском царству. У том сукобу, Јован је узео страну зета његове супруге, Симеона Уроша против легитимног наследника Стефана Уроша, који је био син Стефана Душана и Симеон Урошев нећак. Док је Симеонов покушај узимања престола био злосретан, и Стефан Урош чак запосео Берату 1356, Јован је успео да очува своје преостале поседе и да се осамостали и од Симеона и Стефана Уроша.[13] Претња од Никефорос II Орсинија, који је стицао надмоћ у Тесалији и Епиру, приморала је Јована да затражи достављање једног млетачког ратног брода и администратора из Венеције да преузму контролу над његовим доменом.[8][11]

Бугарски историчар Христо Матанов претпоставља да је после 1355, Јован је можда ковао свој новац намењен размени са партнерима изван унутрашњег Балкана. Он ову теорију заснива на новом читању неколико латинских натписа на новчићима Monita despoti Ioanni уместо Monita despoti Oliveri, као што се раније мислило. Ново читање, које би идентификовало новчиће као исковане од стране Јована је предложио југословенски нумизматичар Недељковић, који одбацује почетно приписивање ових кованица Јовану Оливеру.[14]

Трговачки документ од 30. јануара 1359, што сведочи о наставку Јованових трговачких односа са Венецијом. То је хронолошки последња референца на његове активности у савременим изворима. Иако датум његове смрти није забележен, вероватно је да је Јован страдао током епидемије куге која је погодила Валону и Драч 1363.[10][11][15]

Референце[уреди]

  1. ^ Божилов, стране 181–182
  2. ^ Fine, стране 372
  3. ^ а б Андреев, стране 184
  4. ^ а б в Божилов, стране 179
  5. ^ а б Soulis, стране 136
  6. ^ Fine, стране 310
  7. ^ Матанов, стране 30
  8. ^ а б в г Божилов, стране 180
  9. ^ Fine, стране 320
  10. ^ а б Fine, стране 347
  11. ^ а б в Soulis, стране 137
  12. ^ Soulis, стране 136–137
  13. ^ Fine, стране 357
  14. ^ Матанов, стране 38
  15. ^ Божилов, стране 180–181

Литература[уреди]

  • Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5. 
  • Soulis, George Christos (1984). The Serbs and Byzantium During the Reign of Tsar Stephen Dušan (1331–1355) and His Successors. Dumbarton Oaks. ISBN 978-0-88402-137-7. 
  • Андреев, Йордан; Лазаров, Иван; Павлов, Пламен (1999) (на Bulgarian). Кой кой е в средновековна България [Who is Who in Medieval Bulgaria]. Петър Берон. ISBN 978-954-402-047-7. 
  • Божилов, Иван (1994) (на Bulgarian). Фамилията на Асеневци (1186–1460). Генеалогия и просопография [The Family of the Asens (1186–1460). Geneaology and Prosopography]. София: Издателство на Българската академия на науките. ISBN 954-430-264-6. 
  • Матанов, Христо (1986) (на Bulgarian). Югозападните български земи през XIV век [The Southwestern Bulgarian Lands in the 14th Century]. София: Наука и изкуство. OCLC 246876653.