Јован Пачић
| Јован Пачић | |
|---|---|
|
|
|
| Информације | |
| Датум рођења | 6. новембар 1771. |
| Место рођења | Баја, Угарска |
| Датум смрти | 4. децембар 1849. |
| Место смрти | Будим |
| Дела | |
Јован Пачић (Баја, Угарска, 6. новембар 1771 — Будим, 4. децембар 1849) је био српски песник и сликар.
Садржај |
Биографија[уреди]
После основне школе у бачком месту рођења, учио је и гимназију, можда и у Калочи и Будиму. Да би се ослободио сиромаштва, ступио је, 1792. или 1793. у војску, и као аустријски коњаник војевао је у француским ратовима. Код Ваграма је 1812. задобио рану сабљом преко усана, а 1813. је отишао у пензију, једно због промрзлих ногу у Русији, а друго, што ће бити главни разлог, због неких несугласица са претпостављенима. Као умировљени коњички капетан (Rittmeister), Јован Пачић је живео у Новом Саду дуго година, затим се преселио на краће време у Ђур, и напослетку (1838) у Будим. Умро је у познатој гостионици Код златног јелена Симе Игњатовића, стрица Јакова Игњатовића, у Табанu, где је становао неко време заједно са Симом Милутиновићем и Милованом Видаковићем, за време бомбардовања и јуриша Кошутових трупа на будимску тврђаву 1849.
Пачић је објавио веома много стихова у Сербском летопису, Пештанско будимском скоротечи, у Српском народном листу и Магазину за художество и моду до 1842. Године 1827. је штампао у Будиму три свеске Сочиненија пјеснословска. Осим тога, оставио је иза себе доста рукописа, који су после нестали. Песме Јована Пачића су љубавне, винске, војничке, оде, елегије и епиграми. Спољашњи облик им је по узору савремених немачких романтичара. Пачићева поезија је кабинетска, до извесне мере прециозна, али јој се не може одрећи извесно осећање нежности и грациозности. Језик му је полународни, афектирано учени језик тадашњих образованих Срба грађана. Осећа се утицај славеносербског језика. Године 1828. Пачић је, у сарадњи са Јаном Коларом издао Именослов или речник лични имена разни народа словенски. Јован Пачић је говорио и читао десетак језика (између осталог, латински, старогрчки, хебрејски и арапски), и сматран је за ретко образованог Србина, напредног националисту, који је гајио симпатије према Илирском покрету, премда Вуковој реформи није хтео да приђе. Почетком 19. века Будим и Пешта су били средиште српске књижевности, пошто су Јован Пачић, Сима Милутиновић и Милован Видаковић, као меродавни књижевни тријумвират, овде у заједници развијали своју активност. Пачић је први јужнословенски књижевник, који је почео да преводи Гетеа.
Младен Лесковац је у „Антологију старије српске поезије“ (Београд, 1953) уврстио и седам Пачићевих песама.
Сликарство[уреди]
Јован Пачић се бавио и сликарством. Махом је сликао акварелске пејзаже, које су савременици хвалили, а вели се, да је инжењерске нацрте и планове израђивао стручно. Веома су битни његови акварели о становнцима његове родне Бачке. Веома прецизно, са много детаља сликао је народну и грађанску ношњу бачких Срба, Буњеваца, Немаца, Мађара и Француза. Ови акаврели се данас чувају у Сечењијевој библиотеци у Будимпешти. Ове Пачићеве слике је у поменутој библиотеци открио уважени српски књижевник из Будимпеште Стојан Д. Вујичић.
Литература[уреди]
- Јаша Игњатовић, Три српска списатеља (Даница, 1860);
- Влад. Николић, Јован Пачић (Бранково коло, 1902).
- RTV
- Autori
- Иштван Пот: Песмарица Јована Пачића. Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 11. 1963.
- Иштван Пот: Мађарске песме једног српског песника. У: Стазама пријатељства – чланци и студије. Предузеће за издавање уџбеника, Будимпешта, 1987, 39–44.
- Стојан Вујичић : Акварели Јована Пачића. Предговор издању Ношње из Бачке. Акварели Јована Пачића. (Матица српска – Форум, Нови Сад, 1990.
