Јован V Палеолог

Јован V Палеолог
Јован V Палеолог, минијатура из 15. века
Датум рођења	18. јун 1332.
Место рођења	Дидимотика (Византијско царство)
Датум смрти	16. фебруар 1391.
Место смрти	Цариград (Византијско царство)
Порекло и породица

Јован V Палеолог (грч. Ιωάννης Ε' Παλαιολόγος, рођен 18.06.1332, умро 16.02.1391) је био византијски цар (1341 — 1376, 1379 — 1390, 1390 — 1391), син Андроника III (1328 — 1341) и Ане Савојске. Његову полувековну владавину обележили су унутрашњи сукоби, даље распадање централне власти у Византији, губитак великих територија, прелазак Османлија на Балканско полуострво заузимањем Галипоља 1354. године и њихова вазализација Византијског царства 1371. године. Био је ожењен Јеленом Кантакузин са којом је имао петоро деце, од којих су најзначајнији цареви Манојло II (савладар 1373 — 1391, цар 1391 — 1425) и Андроник IV (1376 — 1379) и деспот Теодор I (1382 — 1407).

Деветогодишњи цар

Јован V је постао цар када је имао само 9 година. По смрти Андроника III власт је држао његов најближи сарадник, регент Кантакузен којег су његови противници, чим је напустио Цариград, прогласили за узурпатора и издајника и за регенте бирају царицу-мајку Ану Савојску, патријарха Јована XIV и високог дворанина Алексија Апокавка. Кантакузен се прогласио за цара 21. октобра 1341. године у Димотици, Тракија, али је већ 19. новембра 1341. године у Цариграду малолетни Јован V проглашен за цара, што је и био повод за почетак грађанског рата.

Грађански рат

За више информација погледајте чланак Рат двојице Јована

Први део његове владавине обележио је грађански рат око регенства између његове мајке и њених присталица са једне и Кантанузина (претендент 1341 — 1347, цар 1347 — 1354) који је, као близак пријатељ и сарадник Андроника III, такође полагао право на место регента. Рат је вођен са променљивом срећом и временом је прерастао у династички сукоб између Палеолога и Кантакузина за византијски трон. Почетком лета 1342. године Кантакузен, приморан да бежи из Византије, долази у Србију код краља Стефана Душана са којим ступа у савез све до 1343. године када се Душан окреће Јовану V, а Кантакузен Турцима Селџуцима и емиру Умиру. После тога Душан ратује за свој рачун углавном ка Албанији и Македонији, а византијска царица Ана се обраћа за помоћ великим противницима Селџука - османлијским Турцима и њиховом вођи Орхану, кога касније Кантакузен такође успева да приволи на своју страну те заузима целу Тракију 1345. године. Годину дана касније Душан, који је у међувремену заузео све западно од Христопоља (данашње Кавале) осим Солуна, прогласио се за цара, па се због тога и Кантакузен у мају 1346. крунише за цара Византије, као Јован VI, улази у Цариград, преузима власт и постаје сувладар са Јованом V. Рат се и поред привидне победе Кантакузина 1347. године, ипак окончао 1354. године победом Палеолога који је ушао у Цариград и захтевао абдикацију Кантакузена. Овај грађански рат је зарад личних интереса на мала врата увео Турке у Европу што је касније имало велики значај за даљи ток историје континента.

Напредовање Османлија на Балканском полуострву и вазализација Византије

За више информација погледајте чланак Османлијско освајање Балканског полуострва

Иако је већ наредне године умро Стефан Душан (краљ 1331 — 1346, цар 1346 — 1355), Византија изморена дуготрајним грађански ратовима није успела да искористи почетак распада Српског царства и била је само пасивни посматрач ширења османлијских поседа на Балканском полуострву. Јован V је та напредовања покушао да сузбије предлагањем преговора о црквеној унији Папи, али та иницијатива није реализована. Његов следећи покушај било је покретање прве дипломатске мисије на Запад коју је лично предводио 1366. године у краљевину Мађарску у покушају да Лајоша I Великог (1342 — 1382) наговори да покрене крсташки поход против Османлија. Међутим и овај покушај је остао без успеха, а сам цар је на повратку задржан у Видину, највероватније у координацији са његовим сином и царским регентом у то време Андроником (IV) који је исказивао аспирације да збаци оца са престола. Јован је уз помоћ Амадеа VI Савојског ослобођен и Византији су придодати неки поседи, али је то покренуло нову причу о склапању уније и Јован V је поново кренуо на Запад и у октобру 1369. године је прешао у католичанство, али није закључио црквену унију. Но сви његови покушаји да добије помоћ са Запада нису уродили плодом, а већ 26.09.1371. године Османлије су у Маричкој бици потукле браћу Мрњавчевиће и постали су најмоћнија сила на полуострву, преузевши контролу над њиховим областима. Непосредно након тога, Византија, Видинска и Трновска Бугарска су постале османлијски вазали и обавезали су се на плаћање данка и слање помоћних војних одреда султану.

Побуне Андроника IV

Његов најстарији син Андроник IV је 1373. године подигао побуну против оца, која је угушена, али је већ 1376. године успео да новом побуном преузме власт. Међутим Јован V и његов млађи син и савладар Манојло (II) су већ 1379. године, уз помоћ Османлија, успели да поврате власт, али је једна од последица склапања мира била нова подела остатака Византије на, практично самосталне, удеоне деспотовине. Андроник је 1385. године поново подигао оружје на оца, али је још једном побеђен. Сам Јован V је том приликом тешко рањен, а сам Андроник је непосредно после тога у јуну исте године умро од последица рана задобијених у борби.

Побуна Јована VII и последње године

Активности свог оца Андроника, наставио је његов син Јован (VII) (савладар 1376 — 1379, цар 1390) који је уз помоћ Бајазитових (1389 — 1402) Османлија успео да 1390. године збаци деду са власти, али га је његов стриц и престолонаследник Манојло (II) крајем године сузбио и по четврти пут вратио Јована V на престо. Свестан Бајазитовог непријатељства према Византији, Јован је отпочео са обнављањем Цариградских бедема и Златне капије, али је урађено морао да поруши пошто је Бајазит запретио да ће убити његовог средњег сина и Манојла (II) који је био његов талац. Претпоставља се да је ово понижење додатно потресло остарелог цара који је већ 16.02. 1391. године умро, највероватније од срчане капи.

Порекло и породица

Јован је био син Андроника III и Ане Савојске, који су поред њега имали још троје деце.

Био је ожењен Јеленом Кантакузин која је била ћерка Јована VI Кантакузина (1341 — 1354) и Ирине Асен. Они су имали петоро деце.

Име	Живео	Титула	Владао
Андроник (IV)	1348 — 1385	византијски цар	Византијом (1376 — 1379)
Манојло (II)	1350 — 1425	византијски цар	Византијом (1391 — 1425)
Михајло		деспот
Теодор (I)	(око 1355 — 1407)	морејски деспот	Морејом (1382 — 1407)
Ирина

Литература

• Георгије Острогорски, „Историја Византије“, Београд 1959.

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Јован V Палеолог

• Историјска библиотека:Ана Савојска

Претходник: Андроник III Палеолог	Византијски цареви (1341 — 1391. са прекидима)	Наследник: Манојло II Палеолог
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}

Римски цареви

Принципат 27 п. н. е. — 235:
Август • Тиберије • Калигула • Клаудије I • Нерон • Галба • Отон • Вителије • Веспазијан • Тит • Домицијан • Нерва • Трајан • Хадријан • Антонин Пије • Марко Аурелије • Луције Вер • Комод • Пертинакс • Дидије Јулијан • Септимије Север • Каракала • Макрин • Елагабал • Александар Север

Криза III века 235—284:
Максимин I Трачанин • Гордијан I • Гордијан II • Пупијен и Балбин • Гордијан III • Филип Арабљанин • Деције Трајан • Требонијан Гал ca Хостилијаном и Волусијаном • Емилијан • Валеријан • Галијен • Клаудије II • Квинтил • Аурелијан • Тацит • Флоријан • Проб • Кар • Нумеријан • Карин

Доминат 284—395:
Диоклецијан • Максимијан • Констанције I Хлор • Галерије • Север II • Максенције • Максимин II Даја • Лициније • Константин I Велики • Константин II • Констанс I • Констанције II • Јулијан Отпадник • Јовијан • Валентинијан I • Валенс • Грацијан • Валентинијан II • Теодосије I

Западно царство (395—476):
Хонорије • Констанције III • Јован • Валентинијан III • Петроније Максим • Авит • Мајоријан • Либије Север • Антемије • Олибрије • Глицерије • Јулије Непот • Ромул Августул

Источно (Византијско) царство (395—1453):
Аркадије • Теодосије II • Маркијан • Лав I • Лав II • Зенон • Василиск • Анастасије I • Јустин I • Јустинијан I • Јустин II • Тиберије II Константин • Маврикије • Фока • Ираклије • Ираклије Нови Константин • Ираклиона • Констанс II Погонат • Константин IV • Јустинијан II Ринотмет • Леонтије • Тиберије III Апсимар • Филипик • Анастасије II • Теодосије III • Лав III Исавријанац • Константин V Копроним • Лав IV Хазар • Константин VI • Ирина • Нићифор I • Ставракије • Михаило I Рангабе • Лав V Јерменин • Михаило II Аморијац • Теофило • Михаило III • Василије I Македонац • Лав VI Мудри • Константин VII Порфирогенит • Роман I Лакапин • Роман II • Нићифор II Фока • Јован I Цимискије • Василије II Бугароубица • Константин VIII • Роман III Аргир • Михајло IV Пафлагонац • Михајло V Калафат • Константин IX Мономах • Зоја • Теодора • Михајло VI Стратиотик • Исак I Комнин • Константин X Дука • Роман IV Диоген • Михајло VII Парапинак • Нићифор III Вотанијат • Алексије I Комнин • Јован II Комнин • Манојло I Комнин • Алексије II Комнин • Андроник I Комнин • Исак II Анђео • Алексије III Анђео • Алексије IV Анђео • Алексије V Дука Мурзуфл • Константин (XI) Ласкарис • Теодор I Ласкарис • Јован III Дука Ватац • Теодор II Ласкарис • Јован IV Ласкарис • Михајло VIII Палеолог • Андроник II Палеолог • Андроник III Палеолог • Јован V Палеолог • Јован VI Кантакузин • Андроник IV Палеолог • Јован VII Палеолог • Манојло II Палеолог • Јован VIII Палеолог • Константин XI Драгаш