Јово Капичић

Из Википедије, слободне енциклопедије
ЈОВО КАПИЧИЋ
Јово Капичић
Јово Капичић
Датум рођења 2. септембар 1919.
Место рођења Гаета, Застава Италије Краљевина Италија
Датум смрти 9. децембар 2013. (94 год.)
Место смрти Београд, Застава Србије Србија

Члан КПЈ од 1936.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин генерал-мајор у резерви

Народни херој од 10. јула 1950.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден југословенске заставе
Орден Републике
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Јован Капичић – „Јово Капа“ (Гаета, 2. септембар 1919Београд, 9. децембар 2013), је био учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и амбасадор СФРЈ и народни херој Југославије. Као заменик министра унутрашњих послова Југославије, обављао је командне дужности везане за Голи оток.[1]

Биографија[уреди]

Рођен је 2. септембра 1919. године у граду Гаети, у Италији, где је тада била велика база избегле црногорске краљевске војске након Божићне побуне 1919. године, против династије Карађорђевић. Јовов отац Мило дипломирао је теологију и био је професор богословије, а 1918. црногорски комита и члан Црногорске федералистичке странке. Поред Јова имао је још двојицу синова - Павла и Влада и кћерку Анку.

Јово је одрастао на Цетињу где је завршио основну школу и пет разреда гимназије. У шестом разреду гимназије био је искључен из школе због учешћа у штрајку гимназијалаца. Пошто је искључен без права на редовно школовање у средњим школама, морао је приватно да се припрема. Шести, седми и осми разред гимназије и матуру положио је у которској гимназији.

Студије[уреди]

Веома млад се укључио у омладински револуционарни покрет. Као петнаестогодишак, 1934. године, је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а две године касније и у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). После матурирања, уписао је Медицински факултет у Београду, где је до 1941. године завршио четири семестра. У време двогодишњег студирања био је врло активан у редовима комунистичке омладине и студентског револуционарног покрета. На другој години студија постао је секретар партијске организације Медицинског факултета, а нешто касније секретар партијског комитета Београдског универзитета. Учествовао је у многим акцијама и демонстрацијама које је организовала КПЈ. Посебно је био запажен у демонстрацијама 14. децембра 1940. године и 27. марта 1941. године. Због свог револуционарног рада неколико пута је хапшен и затваран.

Током студија Јово се забављао са Даворјанком Пауновић Зденком, која је током рата била лична секретарица Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита и његова невенчана супруга.

Народноослободилачка борба[уреди]

Априла 1941. године, после капитулације Краљевине Југославије, по задатку Партије, упућен је у Црну Гору где је, јула 1941. године, постао члан Окружног комитета КПЈ за Цетиње. Као члан Окружног комитета, активно је радио на организовању прикупљања оружја, формирању герилских група, јачању организације КПЈ и општим припремама за устанак.

Као један од организатора Тринаестојулског устанка у цетињском крају, и члан Окружног комитета КПЈ, имао је видног успеха у дизању и развоју устанка, као и у његовом поновном оживљавању крајем лета и у јесен 1941. године. Као члан Окружног комитета, новембра 1941. године, изабран је за политичког комесара Ловћенског батаљона, који је послат у Санџак. С овом јединицом учествовао је у Пљеваљској бици, децембра 1941. године.

Када је, 21. децембра 1941. године у Рудом, формирана Прва пролетерска НОУ бригада, у њен састав је ушао и Ловћенски батаљон. Јово је све до октобра 1942. остао је у Првој пролетерској, у којој се као политички комесар Првог црногорског батаљона више пута истакао у Игманском маршу најпре је помагао у ношењу оружја, а онда је на леђима носио своје изнемогле и промрзле другове; а фебруара 1942, заједно са командантом батаљона Пером Ћетковићем, прешао је хладну и брзу реку Неретву. Нарочито се истакао у борбама с четницима на сектору Мојковца и Колашина.

У борби на Дурмитору, 3. јуна 1942. године, међу првима је упао међу неколико стотина четника, што је изазвало панику у њиховим редовима и батаљону омогућило да без губитака изврши задатак. За овај подвиг похваљен је од Врховног команданта НОП и ДВЈ Јосипа Броза Тита. Био је међу бомбашима у борбама за Коњиц и Ливно, а октобра 1942. године постављен је за заменика политичког комесара Друге далматинске ударне бригаде. Годину касније постао је политички комесар Треће ударне дивизије, а крајем 1944. године и комесар Дванаестог војвођанског корпуса НОВЈ.

Послератни период[уреди]

После ослобођења Југославије, 1945. године, обављао је високе дужности у ресору министарства унутрашњих и иностраних послова. Био је министар унутрашњих послова у првој Влади Народне Републике Црне Горе, помоћника министра унутрашњих послова ФНРЈ Александра Ранковића, а потом амбасадор Југославије у Мађарској и Шведској и на крају помоћник секретара за информисање у Влади СФРЈ.

Као генерал УДБЕ, почетком 1946. године је из Вишеграда координирао операцијом хапшења Драже Михаиловића, а потом је био упућен у Црну Гору, где је као министар унутрашњих, решио питање око 650 тадашњих одметника. А касније као заменик министра унутрашњих послова Југославије, Александра Ранковића, био је на командним дужностима везаним за Голи оток.

Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Црне Горе и члан Ревизионе комисије Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Биран је за делегата за Пети, Шести, Седми и Осми конгрес СКЈ. Био је члан Председништва Савезне конференције Социјалистичког савеза радног народа Југославије и члан Савета федерације. Имао је чин резервног генерал-мајора ЈНА.

У време распада Југославије, био је противник политике Слободана Милошевића, а касније се ангажовао се у политичкој борби за независност Црне Горе. Године 2010. Тамара Никчевић је издала књигу „Голи отоци Јова Капичића“, која представља обиман интервју с Јовом Капичићем у којем он прича о свом животу.

Јовов син Драган, је бивши кошаркаш, а унук Стефан, глумац.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и више других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1950. године.

Преминуо је у 94. години живота у Београду, 9. децембра 2013. године после краће и тешке болести.[2][3]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]